Mi o tome (ne) govorimo!

Propaganda i cenzura nisu novi pojmovi, daleko od toga. Da, svakako su vrlo aktuleni, naročito u svetu gde bi informacije trebalo da budu dostupne svuda i svima, ali nismo li se susreli sa brojnim primerima problema ove tematike čak i u dalekoj istoriji? Ili bližoj? Koliko mi zapravo znamo o onome o čemu ne bi trebalo da znamo?


Da je teorija jedno, a praksa drugo odavno je potvrđeno te mediji željni istine i objektivnog izveštavanja u praksi postaju moćan instrument onih u čijim je rukama bogatstvo i vlast. Stepen slobode medija razlikuje se od zemlje do zemlje, a raziličita medijska okruženja možemo klasifikovati kao „slobodna“, „delimično slobodna“ kao i ona u kojima „nema slobode medija“. Rezultat nepostojanja medijske slobode je odsustvo mogućnosti za dobijanjem objektivnih, proverljivih i tačnih informacija, autocenzura kao i pad etičkih standarda. Vezujući za sebe epitet neumorih tragača za istinom, mediji formiraju sliku stvarnosti u društvu. Da li je uopšte ta slika odraz stvarnosti? Koliko verno prikazuje nezadovoljstvo nemoćnih, bolesnih i gladnih? Ako bismo otvorili ponovo knjige iz istorije, one bi nas podsetile da je, još u vreme kada su se vesti prenosile isključivo usmeno i kada su govornici na ulicama i trgovima pričali „običnom“ narodu ono što im je bilo zapoveđeno od strane vladara i njihovih pomoćnika, propaganda i te kako postojala. Brojni su primeri još od tada pa do danas koji nam govore o zloupotrebi i menjaju informacija u razne svrhe. Ali kada bismo ih sve nabrojali i pisali o njima ne bi nam bila dovoljna ni cela knjiga…

Naša zemlja nije izuzetak…
Pod utiskom doskorašnjih studentskih protesta i malim vraćanjem kroz prošlost, možemo doći do zaključka da današnji studenti nisu nešto mnogo drugačiji od onih od pre pedesetak godina. Pa tako propaganda, cenzura i problem slobode medija nisu novi problem u našoj zemlji. Studentske demonstracije 1968. godine bile su podstaknute mnogim razlozima, a među njima izdvaja se cenzura štampe i ostalih medija. U svim televizijskim redakcijama nalazili su se predstavnici policije, a sve novine tada su pisale o studentima kao o „šačici kriminalaca“ kada su se pobunili protiv stvari za koje su smatrali da su pogrešne u politici i tadašnjoj situaciji u zemlji. Ipak, Josip Broz Tito je brzo našao način da neutrališe studentsku pobunu koristeći upravo televiziju kao sredstvo širenja svog uticaja, koji je među tadašnjim narodom bio veliki. Ali, daleko od toga da je ovo bio jedini problem ove vrste u našoj tadašnjoj zemlji. Bilo je potrebno vreme da se pokaže koliko je dugo i duboko sezala cenzura, ne samo novina i televizijskih emisija, već i muzike. Predstavnici vlasti zaduženi za cenzuru i propagandu brzo su prepoznali rastući Rock and Roll pokret kao potencijalno mesto za izražavanje bunta i sopstvenog razmišljanja. Danas znamo da je davanje medijskog prostora mnogim bendovima kod nas bilo unapred politički osmišljeno sa ciljem preusmeravanja pažnje omladine sa aktuelnih političko – ekonomskih problema na razonodu.

Nešto slično se dešava i kod suseda
Možemo reći da je cenzura kod nas vršena relativno diskretno ako je uporedimo sa našim susedima. U Rumuniji Nikolaje Čaušesku stvorio je svoj kult ličnosti, što je pojava korišćenja masovnih medija, propagande i sličnih metoda za stvaranje idealne slike o određenom pojedincu. Na taj način Čaušesku je omogućio sebi izuzetnu moć i uticaj na narod Rumunije i sprečio bilo kakvu mogućnost za javnim postojanjem opozicije. Štampa je bila u potpunosti pod kontrolom države i korišćena je kako bi se produbljivala slika o savršenom lideru. Narodna televizija Rumunije bila je pod striktnim naređenjima da ga prikazuje u najboljem mogućem svetlu. Čaušesku je naredio da se nikada ne prikazuje u celom kadru zbog svoje male visine, da njegova žena Elena ne sme biti prikazana iz profila zbog njenog velikog nosa i slično. Mnogi zahtevi i pravila koja su se stavljala pred medije deluju banalno, ali kršenje istih imalo je drastične posledice. Recimo, jedan televizijski producent je bio proteran iz Rumunije na tri meseca zato što je prikazao snimak na kome je Čaušesku trepnuo i zamucao.

A najpoznatiji u istoriji?
Jedan od glavnih krivaca za to što je sam termin propaganda dobio negativnu konotaciju jeste upravo nacistički pokret koji je istu koristio kao instrument za održavanje svoje moći. Sam Hitler je u svojoj knjizi „Moja borba“ posvetio čak tri poglavalja proučavanju vrednosti propagande kao jednog od njegovih najjačih oružja. On je vrlo detaljno objasnio na koji način bi se ona trebalo sprovoditi i kako daje najveće efekte.

 „Pobednika niko neće pitati da li je pričao istinu!“

Ono što govori u prilog moći koju je nacistički pokret dobio koristeći se ovim resursom jeste činjenica da su svake novine i svaka radio stanica u samoj Nemačkoj, a kasnije i u okupiranim zemljama, bili pod izuzetnom cenzurom i presijom da izveštavaju samo o uspesima Nemačke u ratu uz potpuno degradiranje njihovih protivnika, čime se samo jačala već stečena moć i pozicija koju je najviše Hitler obezbedio svojim upečatiljivim propagandnim govorima. Na taj način se podizao duh onih koji su postali pristalice ideja koje je Hitler propagirao, a lomio duh onih koji su mu pružali otpor.

Hitler i nacisti otišli su i korak dalje formirajući Ministarstvo za propagandu na čelu kojeg je bio Jozef Gebels. Hitler je svojim generalima rekao da će upravo putem propagande napraviti razlog za ratovanje. Kredibilitet onoga što će pričati nije bitan, jer „pobednika niko neće pitati da li je pričao istinu“.

Državna kontrola
Prema izveštaju organizacije „Freedom house“, koji se objavljuje uoči Svetskog dana slobode medija 3. maja, stepen slobode medija u svetu je u padu. Indeks slobode medija određuje poziciju na jedinstvenoj rang listi zemalja, kao i detaljan izveštaj o stanju medija u nekoj zemlji. Vrednost indeksa varira od 0 (najbolji) do 100 (najlošiji) i dobija se na osnovu rezultata upitnika koji se sastoji od 23 metodoloških pitanja i 109 indikatora. Indikatori su podeljeni u 3 kategorije i to na pravno, političko i ekonomsko okruženje. Skoro dve trećine zemalja zabeležilo je pogoršanje situacije kad je reč o slobodi medija. Više od četrdeset odsto ljudi na svetu živi u okruženju gde ne postoji sloboda medija što možemo smatrati poražavajućom statistikom. Tome je najviše doprinela Kina imajući u vidu broj stanovnika u toj zemlji. Slobodno i odgovorno informisanje i stvaranje kritičke javnosti nije dozvoljeno u zemljama poput Kine, Rusije, Venecuele i Irana u kojima država kontroliše najmoćnija sredstva javnog informisanja kao što su televizija i radio. Gašenje medija i sudski postupci protiv novinara uobičajena su pojava u tim zemljama. Prekretnica u slobodi izveštavanja u zemljama poput Egipta, Libije i Tunisa predstavljalo je „Arapsko proleće“, dok su Kina i pojedine zemlje u Africi upravo te vesti cenzurisale.

„Brzina kojom se demokratije približavaju kritičnoj tački je alarmantna za sve one koji shvataju da, ako sloboda medija nije obezbeđena, onda nijedna od drugih sloboda ne može biti garantovana“, generalni sekretar “Reportera bez granica” Kristof Deloar.

U Džibutiju, Angoli i Ugandi novinari koji su izveštavali sa demonstracija nalazili su se pod velikim pritiskom vlasti i neretko su bili nasilno kažnjavani. Najopasnije mesto na svetu za bavljenje novinarskom profesijom, godinama unazad, je Meksiko, gde je u protekloj deceniji ubijeno više desetina novinara. Za Meksikom ne zaostaju Sirija i Turska koja je prema izveštaju označena kao „najveća tamnica za medijske profesionalce“. Kada posmatramo Evropu najmanji stepen slobode medija ima Belorusija, dok je njen predsednik Aleksandar Lukašenko, pored desetine ostalih, označen kao predator na slobodu medija.

Projektovana (ne)stvarnost
Poslednju poziciju na jedinstvenoj rang listi „Freedom house-a“ zauzima Severna Koreja u kojoj su televizija i radio strogo kontrolisani od strane države. Internet ne postoji osim zatvorene državne mreže zbog čega malo ljudi uopšte zna šta se dešava u ostatku sveta. Jedino zvanično glasilo u ovoj zemlji je glasilo vladajuće stranke „Rondong Sinmun“ koje označava lidera te zemlje kao „sjajno sunce 21. veka“. U Severnoj Koreji postoji jedan televizijski kanal koji svoje signale emituje do 22 časa, nakon čega prestaje sa emitovanjem.  Vikendom je nešto drugačija situacija pa stanovnici te zemlje mogu birati između tri televizijska programa. Program se sastoji od emisija u kojima se veličaju lik i postignuća lidera te zemlje Kim Džong-Una, do infrastrukturnih projekata do razvijanja balističkih raketa koje se lansiraju sa podmornica. Jedine dnevne novine na svega dva lista izveštavaju isključivo o dostignućima lidera, dok se o ostalim temama ne govori. Na taj način složena uloga koju bi mediji trebalo da imaju u društvu prestaje, a verzija stvarnosti nije odraz različitosti i suprostavljenih mišljenja već političke ideologije. Dramatično ubistvo novinara „Šarli Ebdoa“ podseća nas da nasilje, terorizam, verbalni napadi i mešanje političara i vladinih zvaničnika neće ubzo nestati i da svet još uvek nije društvo slobodne reči. Svet ipak čeka neku novu generaciju novinara.

AUTORKE: Tijana Ilić i Maja Cvetković

Ocenite tekst: