Mit o studentu

„Bila sam na ulicama Beograda po čitav dan, a nekad i noću, ostavila srce i nadu na beogradskom asfaltu, verovala da mi zaista možemo nešto da promenimo. Kako sam se samo prevarila!“ – komentar studentkinje-učesnice nakon deset godina od protesta 1996. godine.

 

Nikola Jovanović, član glavnog odbora Liberalne stranke, urednik lista „Srpska nezavisnost“ i poslanik u Narodnoj skupštini, još kao student preveo je delo britanskog premijera Vilijama Gledstona budući da je bio tek jedan od nekoliko ljudi u Srbiji koji su se služili engleskim jezikom krajem XIX veka. Grupa studenata iz Srbije, koji su u to vreme pohađali škole u Parizu, lično je predala ovaj prevod Gledstonu sa molbom da se zauzme za Srbiju na predstojećem Berlinskom kongresu. Tada, 1878. godine, odlukom velikih sila Srbija stiče nezavisnost, a biva i znatno proširena dobivši niški, pirotski, toplički i vranjski okrug, na račun Turske. Nešto više od dve decenije kasnije, tačnije 1902. godine, na zasedanju Senata povodom donošenja novog ustava koje se održavalo u sali Visoke škole, studenti su upali u prostorije i izviždali radikalskog senatora Nikolu Pašića. Nezadovoljni uzurpiranjem školskih prostorija od strane političara, studenti, njih 250, potpisali su rezoluciju kojom su pozvali na bojkot nastave dok se Senat ne iseli iz škole. Protest je rasterala policija, a potpisnici rezolucije, među kojima su kasnije bili naši proslavljeni političari, diplomate, književnici i novinari, su završili u zatvoru ili bili kažnjeni gubitkom semestra.

 

Drug Tito je rekao…

 

Sve veća društvena nejednakost, povećanje nezaposlenosti koje je „lečeno“ izvozom radnika u inostranstvo, porast birokratije i otuđenost rukovodstva, erozija morala, sve teži položaj Univerziteta kao i nerazumevanje potrebe mladih da budu deo društvenog života bili su uzroci sedmodnevnog protesta studenata te čuvene 1968. godine. Od 2. do 9. juna, letnje večeri dodatno su zagrejali i osvetleli zapaljeni automobili, dok su studenti trpeli policijsku brutalnost. Njih 50.000 svakodnevno se okupljalo oko Filozofskog fakulteta dok su im sa balkona podršku pružali istaknuti umetnici kao što su: Danilo Kiš, Borislav Pekić, Matija Bećković, Branko Ćopić, Duško Radović, Desanka Maksimović i mnogi drugi. „Bila je to moralna, socijalna i poetska pobuna“, reči su Rajka Pavićevića, urednika „Studenta“, najstarijeg studentskog lista u Srbiji. Nakon procene da će studente jedino umiriti prihvatanje njihovih zahteva,
Tito je u obraćanju javnosti izjavio: „studenti su u pravu“ što je rezultiralo prekidom demonstracija. Objavljena je pobeda i štrajk se pretvorio u slavlje. Ipak, umesto obećanog obračuna sa društvenim nepogodama koje su bile rezultat otpočinjanja nereda, režim se jedino obračunao sa studentskim vođama.
„Isključi TV, uključi mozak“
Ovo je bila jedna od glavnih parola tokom studentskih protesta 1996. godine. Demonstracije su počele u Nišu nakon izborne krađe, a zatim se nezadovoljstvo prenelo i na ostale delove Srbije. Na platou ispred Filozofskog fakulteta, 22. novembra počinje „Protest 96“ koji će trajati više od 117 dana. Svakodnevno su studenti šetali ulicama grada zahtevajući bolju budućnost. Ujutru su učili, popodne koračali. Nova godina je dočekana na trgu, gde se na poziv Studentskog parlamenta slilo pola miliona nezadovoljnih duša. Bili su to oni dani kada se u vazduhu mogao osetiti zanosni spoj nade i haosa. Oni retki dani u kojima je postojalo kolektivno uverenje da je promena ipak moguća. Baš u tom rasulu grupa studenata u okviru Studentske Unije Ekonomskog Fakulteta osniva časopis koji trenutno držite u rukama – „MonopolList“. Naziv časopisa osmišljen je kako bi uputio na njegovu glavnu delatnost – borbu protiv monopola. Nemilosrdni kritički stav prema upravi fakulteta i društvenim nepogodama koje su uzrokovale nezadovoljstvo učinio je da časopis postane sinonim za studentsku borbu. Zbog toga su članovi redakcije bili fizički napadani, Državna bezbednost je plenila tiraž, dok je Ministarstvo državnim uredbama zabranjivalo dalje izdavanje.
Sizifovski posao
Kada su to studenti zastali na putu uz planinu i prestali da guraju kamen promena? Da li su, nakon mnogobrojnih eksploatacija njihovog mladalačkog bunta zarad tuđih političkih interesa, shvatili da je vreme da se bore samo za svoje interese? Ili su jednostavno prigrlili spokoj apatije verujući da je promena samo njihova dečija iluzija koju su prerasli? Dok je 1968. traženo „više komunizma“, a 1996. na ulice se izlazilo radi „više demokratije“, danas jedino zahtevamo više ispitnih rokova. Ukoliko je već preovladao lični interes i borba okrenuta u tom pravcu, možda bi razumnije bilo da primarni zahtevi budu više znanja i kvalitetnije obrazovanje. Na taj način, pozitivna eksternalija zadovoljenja ličnog interesa studenata biće povećanje kolektivne društvene koristi u vidu obrazovanije nacije.

AUTOR: Nikola Komazec

Ocenite tekst: