Mladi su oportunisti, i pametni su što su takvi!

Pripremajući se za intervju naišao sam na izjavu našeg sagovornika u kojoj kaže da ljudi ne znaju šta je novinarstvo. Divno, pomislih, eto prvog pitanja. Otvoriti intervju sa „Šta je novinarstvo?“ je stvarno delovalo primamljivo, ali uz malo razmišljanja shvatio sam da je to pitanje potpuno suvišno. Svako ko je bar jednom prelistao Nedeljnik dobio je odgovor. Veljko Lalić i probrana ekipa novinara okupljena oko časopisa u svakom izdanju odgovaraju svetskim standardima profesije. I to u Srbiji. Zato je prvo pitanje izostalo, ali se javilo sledeće: „Kako to uspevaju?“ Pa, hajde da vidimo.


ML: Nedeljnik postoji manje od šest godina i za to kratko vreme postao je najtiražniji njuz magazin u Srbiji i najčitaniji časopis među visokoobrazovanima. Vratili ste velike intervjue u štampane medije, ubedili i nobelovce da pišu kolumne, razgovarali sa akademicima, napravili saradnje sa najvećim svetskim novinama… Kako ste to uspeli? Koji je recept za dobar časopis?
VL: Recept je jednostavan kao i u svakom drugom poslu, trebaju vam najbolji novinari. I to je ovo što ste nabrojali, a što mi radimo u ovih šest godina. Ljudi uglavnom misle da se stvari dešavaju slučajno, uzmu neki magazin iz regiona da kopiraju, i misle da su uspeli. Ali ja mislim da mi imamo najbolju ekipu intervjuista, skupljali smo ih dugo, dugo radili u nedeljnim novinama zajedno. I danas smo ono što za nas kažu “ekipa”. Branko Rosić radi jednu vrstu intervjua, Čaluković drugu, ja treću, Miladinović i Prelević četvtu, Zorica Marković petu, i tako dalje. I ja mislim da se to vidi. Kod nas je specifično i to što je 90 odsto redakcije iz novinarskih porodica, praktično su odrasli u redakcijama, pa se oseća i ta strast ka profesiji, jednoj od najlepših na svetu. Mi se često šalimo kako je kod nas i direktorka marketinga, inače najbolji student sociologije u svojoj klasi, udata za novinara. Ukratko, mislim da je u tome naša tajna.

ML: Nedavno ste pokrenuli sajt Njujork tajmsa na srpskom, dok već duže vreme Nedeljnik jednom mesečno objavljuje dodatak od 40 najboljih tekstova iz istih novina. Možete li nam reći nešto više o toj saradnji? Koliko je ona važna za srpsko novinarstvo?
VL: Ja mislim da je jako važna. To je, inače, bila naša ideja, i Njujork tajms nas je prvi put odbio pošto nigde i nikada nisu radili mesečnik. Pre nekoliko meseci u poseti redakciji je bio generalni menadžer Njujork tajmsa koji je oduševljen našom saradnjom. Pazite, mi se na neki način ne bavimo istim poslom, oni su pre krize imali 1.8 milijardi dolara prihoda od marketinga, dakle jedne novine, a ceo marketinški budžet u Srbiji je 55 miliona. Oni danas od pretplata imaju oko 1.2 milijarde, ali su pristali na naš pilot projekat i danas ga prodaju svuda u svetu. To je najbolje novinarstvo na svetu, zaista uživam čitajući te tekstove, a verujem i naši čitaoci koji takav kvalitet do sada nisu mogli ovde da pronađu.

ML: Sarađujući sa novinarima Njujork tajmsa izjavili ste da ste od njih naučili više o novinarstvu za mesec dana nego u Srbiji za 15 godina, što se Vašim kolegama nije svidelo. Šta to nedostaje srpskom novinarstvu pa se nije dalo naučiti za sve te godine?
VL: Teško je stvarno porediti te stvari. Ja nikad nisam pričao s čovekom koji više zna o novinama, od njihovog generalnog menadžera. On zna i kako će da se kreće print i onlajn, i marketing, i koliko je važna pretplata, i mladi ljudi. A, mi smo od njih, najvećih novinara sveta, naučili i kako se ophode prema ljudima, kako vas lepo i uljudno odbiju za neku temu, i kako je u novinama najvažnije da se zna gde je čemu mesto. I kako je najvažnija strast za dobrom pričom. Tom Brejdi koji je velika zvezda Njujork tajmsa i koji vodi 36 svetskih izdanja, nama se javlja i sa odmora, komentariše šta je na naslovnoj u našem izdanju, ne dozvoljava priču na naslovnoj ukoliko nema dobru ilustraciju. Jednostavno, morate sve da dovedete do savršenstva da biste izašli u štampu. I da se isto ophodite prema maloj Srbiji i istom izdanju u Francuskoj.

Njujork tajms je pre krize imao 1.8 milijardi dolara prihoda od marketinga, dakle jedne novine, a ceo marketinški budžet u Srbiji je 55 miliona.

ML: MonopolList je pre nekoliko godina organizovao tribinu na temu „Ekonomija i novinarstvo“ na kojoj je opšti zaključak bio da Srbiji nedostaje ekonomskih novinara. Jedan od razloga taj što novinari nisu preterano zainteresovani za ekonomiju, već žele da pišu o „vedrijim“ temama kao na primer sportu ili estradi. Ostaje nam onda da zainteresujemo ekonomiste da se bave novinarstvom. Šta biste savetovali studentima Ekofa koji planiraju da se oprobaju u ovoj profesiji?
VL: To je istina. Ja muku mučim sa ekonomskim novinarima godinama, i danas su glavni ekonomski novinari kod nas u Nedeljniku Goran Nikolić, koji piše sjajne analize, i Miša Brkić koji je jedan od najvažnijih ekonomskih novinara, ali je danas u penziji. Ne znam kako je došlo do toga, pošto su ekonomisti jedni od najvećih novinara i kolumnista u svetu, mi stalno iz Njujork tajmsa uzimamo najviše ekonomskih tema, uvek kolumne Pola Krugmana ili nekog iz tog ranga, ali verovatno je kod nas zbog marksizma i planske privrede došlo i do takvih ekonomskih novinara. Ja bih voleo da vidim nekog ko je zanimljiv, utemeljen od mladih novinara, ali plašim se da još dugo nećemo imati nekog novog Miću Ćulibrka. Zašto? Ne znam. Ako me pitate za savet pretpostavljam da treba da se ugledate na svetske ekonomske novinare, jer ja njih prvo pročitam. Ali, ima svakako i odličnih mladih ekonomskih novinara. Problem je što nema velikih ekonomskih novina. Ja sam radio u Pressu sa Ivanom Žigić i Natalijom Sekulić, koje su odlične ekonomske novinarke, i koje su došle iz dnevnih novina Biznis. One su danas u tabloidima, Gordana Bulatović je odličan ekonomski novinar, ali koliko znam nije više ni u profesiji. Tako da je problem u novinama, a ne u novinarima… 

ML: Robert Čoban je na CEO konferenciji rekao da je list „Borbauspeo da preživi diktature Kralja Aleksandra, Tita i Miloševića, ali nije uspeo srpsku tranziciju. Ugašen je 2009. godine nakon 87 godina postojanja. Kako Nedeljnik preživljava tržišnu utakmicu?
VL: Sve što je propalo zaslužilo je da propadne. Borba je u tim poslednjim danima ostala samo u tragovima, ljudi iz Naše Borbe su napravili Danas, tako da se ne slažem s Robertom da tu ima nečeg specijalnog. Uostalom on je pokrenuo toliko brendova i svi danas rade i uspešno posluju. Tako da sam ja za liberalnu ekonomiju, nemam previše emocija prema tim starim džinovima koji imaju po 500 zaposlenih, ne plaćaju štampu, i samo uništavaju nas koji poslujemo tržišno. Za mene lično to je najveći problem, jer i dalje postoji planska ekonomija, oglasi se guraju podobnima, i to je i naš najveći problem. Ali kako smo mi prvi u grupi visokoobrazovanih ljudi i ljudi koji imaju visoka primanja, jednostavno obraćamo se ljudima koji imaju i novca da plate novine, koje su deset puta skuplje od dnevne štampe i koji nam daju sigurnost, ali i veliki brendovi, imaju jasan interes da se oglašavaju u Nedeljniku.

ML: Zajedno sa istoričarem Miodragom Jankovićem dobili ste priliku da prvi istražite lični Arhiv Kneza Pavla koji broji 12.000 novih dokumenata, zbog čega je nastala knjiga „Knez Pavle – istina o 27. martu“. Izneli ste stav da je 27. mart najtragičniji dan srpske istorije. Zbog čega? Kako bi Srbija izgledala danas da se puč nije dogodio?
VL: O tome sam napisao knjigu sa dragim Miodragom Jankovićem, pa mi je teško da elaboriram u nekoliko rečenica. Ali, od tog dana mi više nemamo političku misao koja je ovde nastala od Karađorđa i kretala se kao i u svim evropskim nacijama tog doba. Ipak, tog dana mi smo se podelili na četnike i partizane, oni su se kasnije pretvorili u nacionaliste i jugoslovene, i mi zbog puča nekoliko vazduhoplovnih pukovnika, koje su direktno platili Englezi, ni danas ne znamo šta je srpska demokratska politička misao.

ML: U Nedeljniku se objavljuje i feljton „100 događaja koji su promenili Srbiju“. Koji događaj biste izdvojili kao najznačajniji?
VL: Više ih je, ali su svi vezani za prekid demokratizacije. Pomenuti 27. mart koji je doveo do komunizma, krah liberala sedamdesetih, pa ustoličenje Miloševića kada smo opet imali šansu da predvodimo Istočnu Evropu, na kraju ubistvo Đinđića, koji je imao tu misao kako da od nas napravi demokratsko evropsko društvo.

ML: Mi u ekonomiji učimo da tržištem upravlja „nevidljiva ruka“, dok Vi pišete da Srbijom danas, više od sto godina nakon Solunskog procesa, i dalje upravlja „Crna ruka“. Kada ćemo se osloboditi njenog stiska?
VL: Nikada, pošto su se te dve ruke sada spojile i kontrolišu i bezbednost i novčane tokove. Tako da je Živkovićeva Crna ruka mala beba za današnju.

ML: Istorija Srbije je istorija propuštenih prilika. Vidite li danas neku priliku koja se otvara Srbiji, a koju ne smemo da propustimo?
VL: Ne smemo da propustimoi priliku da uđemo u EU, i tako zauvek postanemo evropsko društvo. Za nas to nije samo pitanje fondova ili viza već da jednom za svagda postanemo deo evropske civilizacije naroda.

Ja verujem da će da pobedi privatni kapital, a u njemu, voleli ne voleli, morate da se okružujete najboljima. Inače, propadate. U politici je sve suprotno, morate da čuvate leđa.

ML: Početkom februara iz Njujork tajmsa je stigao tekst u kojem se tvrdi da je svet najzad izašao iz ekonomske krize i da se za ovu godinu prognozira rast svetske privrede od 3,9%. Šta je potrebno Srbiji da bi se najzad pohvalila značajnijim privrednim rastom? Da li je to novi Geneks (u smislu velika državna firma) ili je dovoljno samo pustiti liberalni deo Srbije da radi?
VL: Ja sam siguran da je stvar u liberalizmu. Naši ljudi su domišljati i u sportu i u biznisu. Posle 5. oktobra mnogima je krenulo, počeli su po Sloveniji, koja je uvek bila naprednija, da kupuju firme. Danas je to daleka istorija. Mi od doseljavanja na Balkan prvi put imamo manje plate od Crnogoraca. Crnogorci su, jel da, ovde dolazili kao na zapad, pa zamislite koja je onda ovo promena.

ML: Aleksandar Vučić nakon što je postao predsednik prvi veliki intervju za štampane medije dao je upravo Nedeljniku. Na slikama objavljenim uz intervju vidimo urednika politike u Vašem listu, Nenada Čalukovića, kako igra šah sa njim. Ko je koga matirao? Ko inače koga matira u partiji šaha između Vučića i medija?
VL: Ja sam kibicovao, a pobedio je Vučić, iako naš Čaluković ima titulu četvorokategornika. Očigledno je Vučić odličan u šahu, ali šahisti su opasni. Oni nemaju emocije, samo vuku sledeći potez kako bi unišili protivnika. 

ML: U jednoj od kolumni pitate se zbog čega mi mladi nemamo nikakav stav. Kažete da nemamo ideologiju, oportunisti smo, apolitični, hoćemo sve odmah i ne dozvoljavamo da nam diraju stečena prava. Šta mislite kako će izgledati svet kada ostane nama mladima da se o njemu staramo? Jeste li pesimistični zbog nabrojanih osobina mladih ili mislite da ćemo ga promeniti na bolje?
VL: Ja mislim da su mladi pametni što su takvi, i treba da budu oportunisti. Zamislite da ih pogađaju sve ove stvari. Ja verujem da će da pobedi privatni kapital, a u njemu, voleli ne voleli, morate da se okružujete najboljima. Inače, propadate. U politici je sve suprotno, morate da čuvate leđa. To je obrnuta piramida poltrona. Ja ne mislim da su mladi ljudi poltroni. Ja mislim da su oni anarhisti, a verujem da je budućnost sveta u liberalnom/anarhizmu…


Biografija: 
Veljko Lalić je osnivač i glavni urednik vodećeg srpskog njuzmagazina Nedeljnik. Rođen je 1976. u Beogradu, studirao je filozofiju, završio novinarstvo, specijalizirao na FPN i završio master studije na Univerzitetu u Beogradu. Pre nego što je odlučio da samostalno izdaje Nedeljnik, nekoliko godina bio je glavni urednik dnevnog lista Press, kao najmlađi glavni urednik jednih nacionalnih dnevnih novina. Karijeru je započeo u Večernjim novostima, gde je uređivao mnoge rubrike, između ostalih i spoljnu i nedeljnu. Jedan od najnagrađivanijih srpskih novinara. Dobitnik je najveće novinarske nagrade „Dimitrije Davidović“ za uređivanje UNS-a, kao i „Laze Kostića“ za feljton, kao najmlađi u istoriji, izabran je za kolumnistu godine 2010. po izboru kolega itd. Lalić je jedan od najpoznatijih liberalnih kolumnista, analitičara, redovan je gost-predavač na Fakultetu političkih nauka. Autor je brojnih feljtona, kao i istorijskog bestselera „Knez Pavle, istina o 27. Martu“, koji je doveo do rehabilitacije kneza Pavla i drugačijeg pogleda na srpsku istoriju između dva svetska rata.

 

INTERVJU VODIO: Nikola Komazec

 

Ocenite tekst: