Mogu da neću!

Taman smo pomislili da je kameno doba prošlo gde ste, kao osoba muškog pola, želeći da privučete partnerku, mogli da je udarite kamenom u glavu i odvedete je kući, pojavi se nova vest o tome kako mladi ljudi u Srbiji misle da je ovakvo ponašanje normalno i danas. Autonomni ženski centar je, uz podršku Fonda Ujedinjenih nacija za suzbijanje nasilja prema ženama, sproveo istraživanje o nasilju u okviru projekta „Nulta tolerancija na rodno zasnovano nasilje“, u kojem je učestvovalo 415 mladih ljudi iz 10 gradova širom Srbije.

Rezultati su šokantni! Istraživanja su pokazala da svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka misli da šamar nije nasilje. Svaki deseti mladić smatra da je sasvim u redu nekad udariti partnerku, a svaka treća mlada osoba (i osobe muškog i ženskog pola) misli da je, ako devojka nosi kratku suknju ili usku majicu, sasvim u redu da je neko napadne. Svaki drugi mladić smatra da, ako je momak zaljubljen u drugog momka, trebalo bi da bude pretučen. Vulgarni komentari koji se upućuju devojkama se ne smatraju oblikom nasilja i prihvatljivi su za svakog trećeg mladića i za svaku desetu devojku. Širom gradova, na zidovima škola, osvanuli su grafiti sa porukom „Mogu da neću! – da pristanem na nasilje i Mogu da neću! – da budem nasilan“. Takođe, ovaj pokret je sproveo radionice u kojima se razgovaralo o temi nasilja gde je cilj bio informisati mlade kako da prepoznaju nasilje i nasilnika, koji su to sve oblici nasilja, kako pomoći žrtvi nasilja, kako da budu tolerantniji prema suprotnom polu i kako da se aktiviraju u suzbijanju istog. Takođe, pokrenut je sajt na kome se mladi, prvenstveno srednjoškolci i srednjoškolke, ali i njihovi roditelji i nastavnici, mogu informisati o svim pitanjima i problemima vezanih za temu nasilja. Kada neko kaže „nasilje“, obično prvo pomislimo na upotrebu fizičke sile prema drugom licu, međutim ovaj pojam je mnogo širi i obuhvata i psihološki uticaj kao što su pretnje i prinude, korišćenje dece u svrhu pretnje itd. Nasilnik može biti bilo ko iz porodice ili okruženja. Nasilje je prisutno svuda i postavlja se pitanje sigurnosti koju osobe osećaju u svom okruženju, bilo to kod kuće ili u školi/na poslu. Član 164. u Krivičnom zakonu iz 2002. godine po prvi put objavljuje da je nasilje u porodici društveno i državno pitanje, a ne samo lična stvar porodice.

Svedoci smo velikog broja vesti, bilo to u žutoj štampi ili na televiziji, o smrtnim slučajevima kao posledici nasilja. Čini se da je situacija sve učestalija i postavlja se pitanje da li obrazovanost naroda ima veze sa tim problemom. Da li se nasilnik postaje ili se nasilnik rađa? Da li kućno vaspitanje i odgoj mogu, i u kolikoj meri, pomoći da budemo tolerantniji jedni prema drugima? Više nego šokantna je činjenica da jedna osoba može i pomisliti da neko ZASLUŽUJE da bude žrtva silovanja. Da li je sve u redu sa našim glavama i da li nam je kolektivno potreban psiholog? Da li ste upoznati sa informacijom da su u najvećem broju slučajeva žrtve silovanja žene koje se ne oblače „ provokativno“. Čak i da se oblače provokativno, čak i da hodaju ulicom bez odeće, ko sebi može dozvoliti i da pomisli da nekoga zlostavlja? Kakva je to svest da pre opravdavamo zlostavljača nego žrtvu? Da li znate da su u velikom broju slučajeva žrtve maloletna lica, deca, žene u braku koje su zlostavljane od strane svojih muževa? Da li znate da nasilnik nije čovek koji „vreba“ u mračnim ulicama, već to može biti nečiji otac, brat, drug; onaj što za njega kažu:“Bio je dobar, ne znam šta mu se desilo“?
Da li znate da takav problem, iako u manjoj meri nego u odnosu na žene, postoji i kod osoba muškog pola, samo što se o tome ne priča dovoljno?

Zbog ovakvih shvatanja smo i tu gde jesmo; ako si žrtva zlostavljanja, bolje ćuti i trpi, to je sramota. Nasilnik ne postaje odjednom bolji čovek. „Udario me je samo jednom“ će eskalirati do toga da jedan od tih udaraca bude fatalni. Kada u komšiluku vidimo nekoga kako zlostavlja partnera, mi ćutimo, ali zato kada čujemo da neko nije istog seksualnog opredeljenja, mi poželimo da nekoga pretučemo ili ubijemo.

Načešći razlozi zbog kojih osoba i dalje ostaje u kontaktu sa nasilnikom je strah od nasilnika kao i nedostatak podrške. Zakonske procedure predugo traju, a u velikom broju slučajeva se dešava da žrtva nema gde drugde da ode, niti ima prihoda. U toku 2017. godine u porodičnom nasilju ubijeno je najmanje 15 žena, a veliki broj se javio za pomoć Sigurnoj kući. Po „novom zakonu“ koji predviđa bolju zaštitu od nasilnika naglašeno  je da policija odmah po prijavi dolazi na uviđaj, udaljuje nasilnika, hapsi ga i određuje zadržavanje do 48 sati, a u slučaju da nasilnik nakon puštanja opet prekrši mere zabrane, može biti ponovo uhapšen.
U kojoj meri će novi zakon pomoći u suzbijanju nasilja, nije sigurno, ali u zemlji u kojoj ćete pre biti uhapšeni zbog neposedovanja Bus Plus kartice nego zbog ubistva, svetla budućnost za žrtve nije osigurana.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: