MonopolL je zakon!

U jeku Bregzita, Trampa, migrantske i ekonomske krize (a u Srbiji Lune i Slobe), u senci su ostale mnoge druge interesantne vesti i događaji. Jedan od takvih odigrao se pre samo nekoliko meseci, a tiče se donošenja najznačajnije sudske odluke u poslednjih nekoliko godina, otvarajući temu antimonopolskih zakona i njihovih implikacija. Ovaj proces podigao je hajku na kompaniju American Express (AmEx), a u čiju korist je sud presudio, i poljuljao je pitanje ekonomske teorije, prakse i pitanje američkog zakonodavstva. U ovu borbu AmEx je ušao sa svojom politikom koja nalaže trgovcima, a koji prihvate AmEx kartice kao način  plaćanja, da ne mogu svoje potrošače navoditi na korišćenje kartica drugih kompanija, niti ih obaveštavati o visini troškova koje snose sami trgovci.

U SAD kreditne kartice su glavno i jedno od najvažnijih sredstava plaćanja. Kada jedan korisnik iskoristi svoju karticu pri kupovini, transakcija prolazi kroz razgranatu bankarsku mrežu/platformu koja obavlja dve različite, ali povezane funkcije. Platforma korisnicima obezbeđuje kredit, koji im daje mogućnost da kupuju ne koristeći keš, na odloženo plaćanje, ali im takođe i daje određene pogodnosti i „nagrade“ za takvo ponašanje, u zavisnosti od količine novca koji potroše (npr. popusti za putovanja). Ovaj biznis model nagrađivanja kompanije koriste, i utrkuju se, kako bi održale i ojačale nešto što je poznato kao potrošačka lojalnost. Za trgovce ovaj sistem obezbeđuje lak i jednostavan način osiguravanja naplate.

Zašto bi onda „zli“ trgovci navodili svoje kupce na korišćenje kartica drugih kompanija? Kao što je spomenuto, kompanije koje izdaju kreditne kartice su povezane, kako sa trgovcima koji plaćaju transakcione troškove, tako i sa potrošačima koji svoje kartice koriste u svakodnevnoj kupovini; jedna strana ne može obaviti transakciju bez druge. Takođe, odluka o npr. promeni cene imaće direktan efekat na jednu stranu (potrošači), ali će povratni udar uslediti i na drugoj (trgovci). Poznata je informacija da nešto više od 2,8 triliona dolara ovih transakcija prolazi kroz bankarski sistem svake godine, a trošak trgovaca koji prihvate kartice kao sredstvo plaćanja varira između 1,5% i 3,5% (u slučaju AmEx-a) od celokupnog plaćenog iznosa. Da bi ti isti trgovci smanjili svoje troškove, oni pokušavaju da odvrate kupce od korišćenja AmEx kartica, zbog čega ova kompanija i negoduje; ovakva politika sprečava trgovce da smanjuju svoje troškove, a tera da povećavaju cene.

U ovoj borbi AmEx se suočio sa državnim tužiocem države Ohajo, 16 drugih država i čitavom Amerikom. Argumenti protiv bili su ugrožavanje zdrave konkurencije, kao i monopolsko ponašanje kroz jačanje tržišne moći. Suprotstavljena strana morala je da dokaže da ova optužba važi za i ugrožava celokupno tržište (i potrošače tj. kupce i trgovce), a ne samo jednu stranu.

Komplikacije i sama težina slučaja bazirane su na upetljanim propisima i zakonima. Američki antimonopolski zakoni počivaju na kamenu temeljcu zvanom Šermanov zakon (koji je prema optužbama direktno ugrožen), donetom davne 1890. godine u cilju stavljanja monopola i kartelskih dogovora pod kontrolu, zajedno sa sprečavanjem veštačkog povećanja cena. Ovaj zakon donet je, pretpostavljate,  da zaštiti vladu kao najvećeg regulatora monopola. Naravno, vlast je ta koja procenjuje da li je ili ne došlo do ugrožavanja konkurentnog tržišta.

Pa, da li je primena antimonopolskog zakona na ovakvo dvostrano tržište legalna ili ne?
Kada pričamo o antimonopolskim zakonima, naročito u njihovom osnovnom obliku, dobijamo dve moguće situacije. Prva – situacije koje se automatski smatraju ilegalnim kao što je npr. dogovaranje cena između učesnika na istoj strani tržišta. Druga – uključivanje aktera na dva različita tržišta (a u koju spada i ovaj slučaj) i koja nije automatski ilegalna; ne ugrožava direktno obe strane.

Nije tajna da je američki sistem plaćanja svojevrsni negativac koji na uvežban način transferuje bilione američkih dolara srednje, radničke klase, ka bogatima, koji iz svojih kožnih novčanika lako vade platinum kartice namenjene njihovoj visokoj platežnoj moći. Sjajan sistem koji funkcioniše jednostavno – što ste imućniji, plaćate manje…za istu stvar! Za mnoge kritičare ovakav model viših troškova za trgovce izgleda „zlostavljački“ privlačeći imućnije kupce.

Ovakvi slučajevi, koji su retki, ali se ipak događaju, mogu biti posebno interesantni studentima, budućim ekonomistima, koji ulaze u svet ekonomske analize i poslovanja. Kao što je sam sud naglasio, prvenstveno moramo razumeti ovakav komplikovan tržišni proces jer će on stoprocentno imati implikacije na sve buduće slučajeve, kao i na samo poslovanje kompanija i pitanje antimonopolskih zakona.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: