Na raskršću

Kako su srpski vladari vekovima unazad slušali Vizantiju i Rim, Ugarsku i Tursku, Englesku i Nemačku, kako smo imali Arnaute i folksdojčere, kako su nam crkve građene u vizantijskom i neobaroknom stilu, tako smo jedina zemlja u Evropi koja ima dva pisma.
Posle izlaska u najbolji noćni provod u Evropi, u svitanje se odlazi na pljeskavicu ili burek. Mislimo globalno, a delujemo lokalno. Slavimo i Svetog Luku i Noć veštica kao i Svetog Trifuna i dan Svetog Valentina (ili Dan zaljubljenih) jer takav je red. Radimo sve kako bismo bili prihvaćeni od strane drugih, a niko nas neće jer prvo sami sebe ne prihvatamo.

 

Novčanice

 

U današnjem kolonijalizovanom svetu, ostaju samo obrisi kulturne baštine malih nacija, koja iščezava polako ali sigurno. Odricanjem od sopstvene istorije zarad uskakanja u upražnjena mesta slagalice na svetskoj sceni gubimo svoj identitet. U traganju za lakom zaradom, ringišpil se okreće sve brže pri pomisli da tamo negde postoji zemlja u kojoj će nam biti bolje, gde ćemo nadasve zaraditi više. Zato se u Srbiji cene profesije koje donose novac, a ne kulturu. Šta će nama toliko studenata književnosti kad nam trebaju programeri? Šta mene briga kolika je plata nastavnika srpskog jezika? Uništavanjem ove osnove kulture našeg društva, ljudi koji instaliraju ljubav prema maternjem jeziku, pismu i književnosti, uništavamo i svaku nadu da ćemo u budućnosti pronaći ikakvo mesto na toj slagalici u koju pokušavamo da se uvučemo.

 

МЕКДОНАЛДС

 

Koliko se ljudi svakodnevno priupita šta se desilo sa nazivima radnji ispisanim ćiriličnim slovima? U redu, latinica je ravnopravno pismo u ovoj zemlji, ali ćirilice nema, primorana je da se pred naletom naziva svakojakih robnih marki koji krase izloge i šoping centre skloni, jer mi nismo Rusija pa da umesto McDonald’s piše lepo – Мекдоналдс. U pitanju jeste franšiza, ali ona nam je umetnuta i u medije. Štampani mediji liče jedni na druge, jer ujutru kada ih prelistate shvatite da je taj neki „novinar“ uložio više truda u pronalaženju informacija o ljubavnom životu jednog ministra nego zašto je MMF kao organizacija potreban Srbiji.

 

U današnjem kolonijalizovanom svetu, ostaju samo obrisi kulturne baštine malih nacija, koja iščezava polako ali sigurno

 

Njihovim temama bave se i ismevaju ih radio-emisije koje pored muzike koja dolazi pretežno sa Zapada u kratkim crtama pretrčava te iste daleko bitnije stvari. A izvor tema i jednih i drugih je televizija. Gomila besmislenih rijaliti programa koji se smenjuju kako dođe drugo godišnje doba čiju komparaciju uspešnosti možete vršiti na osnovu stepena vulgarnosti izgovorenih u sat vremena svađa. No, to je ipak program za široke narodne mase kojih ima i u drugim zemljama, ali je nivo obrazovanosti tih nacija izgleda daleko viši. Tako Zapad iscrpimogućnost zarade na takvim programima i prosledi ih dalje – nama. Rezultat – zemlja sa najvećim brojem televizija koje su svake večeri same za sebe najgledanije.

 

Ringeraja

 

Zbrka koja je svepristuna u životima nas, običnih ljudi na brdovitom Balkanu, biva još veća kada nam ispostave listu neuspelih pokušaja održavanja Parade ponosa. To nije manifestacija koju je ova „demokratska“ nacija izborila za sebe. To je nešto nametnutno, nasilno ugrađeno pa nekako štrči. Ali, kao i kada detetu stavite kapu tri broja veću, ono se buni da ne vidi i sklanja je. Kapu će skidati nekoliko puta, ali će ga naš peti pokušaj obeshrabiti i odustaće. Prihvatiće mrak.

 

Promaja – žičane ograde i zidovi ne pomažu

 

Baš ovde, nad našim predelima, taj snažan anticklon sa severoistoka i ciklon sa zapada uslovljavaju izražen gradijent vazdušnog pritiska, pa nam je košava svakodnevna pojava. Drugi ne žele da ostanu ovde, oni prolaze kao i reka migranata koja je prošla ovog leta i jeseni. Ali mi, na večitoj vetrometini, raskrsnici na kojoj jedan neumoran narod sapliću, uništavaju, kude i hvale istovremeno, tragamo za svojom srećom, za tim kišobranom pod kojim bismo se stisnuli. Bilo bi nam hladno zbog košave, ali makar ne bismo bili pokisli kao sad, kao uvek.

Ocenite tekst: