Najlakše je uštedeti na platama i penzijama – Intervju sa prof. Jelenom Žarković Rakić

Polovina 2018. godine je ostala za nama, kao što će i, čini se, vladine mere štednje na platama i penzijama. Dok čekamo da li će se smanjenje penzija ispostaviti kao nezakonito, o efektima mera štednje i dosadašnjem učinku Ministarstva finansija i stanju u ekonomiji razgovaramo sa Jelenom Žarković Rakić, direktorkom Fondacije za razvoj ekonomske nauke i profesorkom na predmetu Ekonomika javnog sektora.


ML: Pre svega, kako ukratko ocenjujete učinak Vlade na polju fiskalne konsolidacije u poslednje četiri godine?

Rezultati su dobri u pogledu smanjenja deficita i javnog duga, što je rezultat mera koje je, iako su politički bile možda i najmanje popularne, tehnički, tako da kažemo, bilo najlakše sprovesti. Poslovi koji su ostali su uređenje sistema plata u javnom sektoru i racionalizacija broja zaposlenih kako bi se videlo gde se nalaze viškovi a gde manjkovi radne snage. Takođe, kontinuirano odlaganje reforme javnih preduzeća i privatizacije državnih preduzeća predstavlja rizik za opstanak dobrih rezultata fiskalne konsolidacije. 

ML: Kao najveći uspeh Ministarstva finansija često se uzima neutralisanje velikog budžetskog deficita od 6,6% BDP-a i prelazak u suficit. Da li je to napravilo prostor za vraćanje umanjenih zarada na raniji nivo ili je sa merama štednje ipak potrebno nastaviti?

Zaposlenje u javnom sektoru je na određeni način privilegija u odnosu na imanje posla u najvećem delu privatnog sektora, a da ne pričamo o stabilnosti zaposlenja, visini zarade i pravima zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na zaposlenost u sivoj ekonomiji. Tako da, zašto se ne bi razmislilo da se ostvareni suficit iskoristi za, recimo, smanjenje poreskog opterećenja rada za neke grane, regione, ili recimo, mlade preduzetnike, početnike, što bi moglo da kreira novu zaposlenost ili podstakne prijavljivanje radnika koji rade u neformalnom sektoru. Ostvareni višak bi mogao da se iskoristi i za povećanje javnih investicija u infrastrukturu, što bi moglo da privuče nove privatne investicije. Mogla bi da se poveća potrošnja na aktivne mere zapošljavanja koje pomažu nezaposlenima da što pre dođu do posla, a na koje se trenutno troši manje od 0,1% BDP-a. To je mnogo manje od 0,5% BDP-a na koje smo se obavezali kroz Nacionalnu strategiju zapošljavanja. Ako već pominjete vraćanje zarada na pređašnji nivo za zaposlene u javnom sektoru, meni se čini da bi veća potrošnja na obuke nastavnika koji bi sutra trebalo da drže nove predmete koje najavljuje ministar prosvete mogla da bude važnija za bolja postignuća učenika. Plata veća za hiljadu, dve ne može značajno da poveća motivaciju nastavnika, ali veće uvažavanje njihove profesije i pružanje slobode u ispoljavanju kreativnosti u radu sa učenicima bi mogli da daju rezultate. To nam sugerišu iskustva zemalja koje su visoko rangirane na PISA testiranju.

ML: Gini koeficijent neto dohotka za Srbiju trenutno iznosi skoro 0,4, što predstavlja najveću dohodnu nejednakost u Evropi. Koliko su tom ishodu doprinele vladine mere štednje, a koliko aktuelna poreska politika?

Tačno je da Srbija ima najveću nejednakost u raspodeli dohotka među evropskim zemljama i to znamo od 2013. godine, otkako se i kod nas sprovodi Anketa o prihodima i uslovima života. Kako nam se to desilo? Pa, visoku nejednakost ne možete da „dobijete” preko noći. Ako pogledamo prvu deceniju nakon 2000. godine, bruto domaći proizvod je rastao u devet od deset godina, dok je u istom periodu  zaposlenost porasla samo u dve godine, 2001. i 2007, i to u oba slučaja za zanemarljiv procenat. Dakle, za razliku od drugih zemlja u tranziciji, koje su nakon inicijalnog perioda tranzicione recesije doživele oporavak i BDP-a i zaposlenosti, u Srbiji je period ekonomskog rasta bez paralelnog rasta zaposlenosti isuviše dugo trajao. Oporavak je izostao i kasnije, usled ekonomske krize iz 2008, sve dok nismo dotakli dno 2012, nakon čega uočavamo da zaposlenost raste. Nažalost, kvalitet nove zaposlenosti je upitan, s obzirom na to da je povećan broj poslova u granama koje pretežno zapošljavaju nisko plaćenu radnu snagu.

Na aktivne mere zapošljavanja izdvaja se manje od 0,1% BDP-a, što je mnogo manje od 0,5% na kolimo smo se obavezali.

Kada govorimo o odgovornosti poreske politike za visok nivo nejednakosti, važno je istaći da je u periodu od 2001. do 2007. Srbija imala regresivno oporezivanje rada, s obzirom na to da su porezi na rad procentualno više opterećivali zarade niže plaćenih radnika nego onih sa visokim platama. Nakon toga, oporezivanje rada postaje tek blago progresivno, svakako i dalje najmanje progresivno u odnosu na druge evropske zemlje.

Mere štednje, s druge strane, bile su osmišljene tako da zaštite pojedince sa najnižim penzijama i najnižim platama u javnom sektoru. Ipak, izgleda da to nije bilo dovoljno da se nivo nejednakosti smanji, s obzirom na to da je Gini koeficijent ostao skoro nepromenjen nakon sprovođenja mera fiskalne konsolidacije.

ML: Univerzalni osnovni dohotak danas je tema velikih debata među ekonomistima. Šta univerzalni dohodak, zapravo, predstavlja?

Prve debate o univerzalnom osnovnom dohotku krenule su još 80-tih godina, ali su poslednjih godina intenzivirane najverovatnije usled povećanog interesovanja javnosti za rast dohodne nejednakosti u razvijenim zemljama. U akademskom svetu, ali i među donosiocima odluka, vode se rasprave o tome kako je moguće pomoći gubitnicima globalizacije i tehnoloških promena u okvirima postojećih država blagostanja, koje su, izgleda, dostigle limite redistribucije. Univerzalni osnovni dohodak bio bi davanje koje bi se dodeljivalo svim građanima jedne države bez obzira na njihovo imovinsko stanje i nivo dohotka. Naravno, prvo pitanje koje se nameće jeste koliki bi bio iznos ovakvog davanja i najčešće se pominje količina novca koja bi, recimo, pojedincima koji su siromašni pomogla da budu iznad umesto ispod linije siromaštva. U zemljama koje imaju progresivan sistem oporezivanja dohotka, što je slučaj u većini razvijenih zemalja, bogati pojedinci bi, u suštini, i dalje više doprinosili budžetu kroz plaćanje poreza, nego što bi od njega uzimali kroz univerzalni osnovni dohodak. Tako se u jednom istraživanju za Sjedinjene Američke Države procenjuje da bi trošak uvođenja ovakvog davanja bio 3-4% BDP-a, što nije mali iznos. To je skoro polovina njihovog budžeta za obrazovanje.

Univerzalni osnovni dohodak bio bi davanje svim građanima jedne države bez obzira na njihovo imovinsko stanje i nivo dohotka. Pitanje je koliki bi bio iznos ovog davanja.

ML: U kojoj meri mislite da bi univerzalni dohodak umanjio nejednakosti u zemljama? Da li je, prema Vašem mišljenju, njegovo uvođenje dobra ideja?

Ideja o uvođenju univerzalnog osnovnog dohotka je zasad utopija ne samo zbog bojazni u vezi sa troškovima koje bi ovo davanje izazvalo već i zbog dileme šta uraditi sa postojećim sistemom socijalnih davanja. Ukinuti penzije, dečiji dodatak, socijalnu pomoć? Iako to ne deluje kao realna opcija, ne znači da razmišljanja i rasprave o idejama koje trenutno liče na utopije ne mogu da budu korisne. Recimo, socijalna politika u razvijenim zemljama poslednje tri decenije razvijala se u smeru smanjenja socijalnih prava. Pred korisnike socijalne pomoći postavljani su sve stroži uslovi prilikom testiranja njihove kvalifikovanosti za naknade, pa su davanja sve više išla ka najsiromašnijima među siromašnima. Oni su pri tom morali da dokažu da aktivno traže posao i da su tako „zaslužili” da im se pomogne. Takve ideje su za izvesnom docnjom došle i u zemlje periferije, pa je tako Srbija na sličan način krenula da reformiše svoju socijalnu politiku nakon 2000. godine. Recimo, dečiji dodatak je dotada bio kvazi-univerzalno davanje, jer je za prvo dvoje dece zavisio od imovinskog stanja roditelja, a za treće i četvrto po redu rođenja dodeljivao se bez obzira na materijalnu situaciju porodice. Reformama se ukida univerzalna komponenta i test imovinskog stanja počinje da se primenjuje za svo četvoro dece u domaćinstvu. Sećamo se i svojevrsnog napada na ministra rada i socijalne zaštite 2014. godine zbog navodnog primoravanja korisnika novčane socijalne pomoći da „zarade” naknadu kroz radno angažovanje u javnim službama svoje opštine. U javnosti je izostala informacija da je uredba koju je tada donelo Ministarstvo bila samo reafirmacija odredbi koje su unete u Zakon o socijalnoj zaštiti još 2011. godine. Razmišljanja i prve rasprave o univerzalnom osnovnom dohotku pokrenute su nedavno od strane kancelarije UNDP-a u Srbiji. Radi se u dugoročnom projektu koji bi u jednom trenutku mogao da preraste u pilotiranje ovog davanja, najverovatnije, samo u jednom gradu u Srbiji. Bez obzira na efekte ovog eksperimenta, mislim da sama razmišljanja o prednostima i manama univerzalnog karaktera socijalnih davanja mogu da pokrenu preispitivanja smera u kojem je krenula da se reformiše socijalna politika, globalno i lokalno.

INTERVJU VODIO: Ivan Radanović

Ocenite tekst: