Najpoznatija srpska slikarka – Nadežda Petrović


Na početku slikarske karijere sebe je nazivala prvom srpskom slikarkom između XIX i XX veka, a veliki uspeh je postigla zahvaljujući verovanju u sebe i svoje srce. Nadežda je živela van svog vremena, imala je evropsko obrazovanje u vreme kada je u Srbiji 92% žena bilo nepismeno, putovala je po Evropi kada većina srpskih žena nije pošteno videla ni svoj kraj. Bila je i nastavnica slikarstva kada su slikare izjednačavali sa molerima, priređivala je slikarske kolonije i izložbe slika, pisala je kritike i držala je govore na patriotskim zborovima, spajala je ljude, ratovala. I sve to vreme je nastojala da srpski narod približi evropskim kada je malo ko osećao potrebu za to. Najveću podršku Nadežda je dobijala od svoje porodice, profesora i nekolicine prijatelja i kolega. Njen otac Dimitrije bio je osnivač prve škole crtanja u Beogradu, postao je predsednik poreske uprave, istoričar, politički obrazovan i član Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, kolekcionar starih dokumenata, dok joj je majka Mileva bila kći slikara, izuzetno obrazovana učiteljica naklonjena istoriji i poeziji. Nadeždu su dobili 1873. godine u Čačku, bila je prva od devetoro dece. Umetnost, obrazovanje i politika su bili sastavni deo porodice Petrović. Prve lekcije o slikanju Nadežda je dobila od svog ujaka Svetozara Zorića, profesora Velike Škole, poznavaoca slikarstva, koji je i sam slikao. Ovo je bilo presudno za buduću karijeru mlade Nadežde. Kada se porodica preselila u Beograd (1884.) otac ju je upoznao sa svojim prijateljem Đorđem Krstićem, koji je bio najpoznatija umetnička ličnost svog vremena i čovek koji je u Srbiju uveo realizam, tada važeći pravac u Evropi.

Ova mlada i darovita srpska slikarka odlazi u Minhen na školovanje u školu Slovenca Antona Ažbea (koji je jedna od najznačajnijih ličnosti minhenske umetničke scene). Odmah po dolasku je počela da uči nemački, ruski i francuski, dok je svakodnevno od ujutru do uveče slikala, pa čak i subotom i nedeljom. ,,Mislim da je to dosta, za godinu dana savladati tri jezika”, piše Mileva porodici. Ažbe je podstičući svoje učenike uspevao da ga njegovi najbolji učenici prerastu. Tako su i Nadeždinoj težnji da nađe svoj slikarski izraz okviri Ažbeove škole postali preuski i 1902. godine ona odlazi u atelje Julijusa Ekstera, profesora Minhenske akademije. Iz tog perioda je njeno prvo remekdelo ,,Stablo u šumi”, u kojem je izlila svu žestinu obožavanja boja. Njena boja je nezavisna od teme, i važna je koliko i sama tema.

Nadežda se vraća u Beograd u vreme dramatičnih političkih događaja – bila je svedok martovskih demonstracija kad se pet hiljada studenata i radnika sukobilo s policijom krećući se sredinom grada uz povike ,,Dole despotizam”. Prijatelj porodice Petrović bio je i Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od glavnih zaverenika Majskog prevrata kojim su Obrenovići svrgnuti s vlasti. 15. avgusta 1903. godine u sali kod Kolarca održan je do tada najveći ženski miting u srpstvu, a došlo je više hiljada žena. Nadežda im je nadahnuto govorila sat i po. Tako je osnovano Kolo srpskih sestara, humana i patriotska organizacija. U retkim časovima kojim se bavila slikarstvom slikala je sočne crvene predele iz okoline Beograda pune slobodne boje i zanosa što je dalo posebnu osobenost slikama.

Aneksija Bosne i Hercegovine objavljena je u oktobru 1908. godine, a Beograd je odgovorio protestima protiv Austro-Ugarske. Nadežda je svim srcem učestvovala, postala je jedna od prvih članova Narodne odbrane, društva stvorenog s ciljem da pomaže nacionalnooslobodilački rat. Na kratko odlazi u Pariz da se ,,dokaže” metropoli svetskog slikarstva, a smeštena je u ateljeu Ivana Meštrovića u ulici gde su stanovali poznati slikari, poput Modiljanija i Šagala. Zatim otpočinju ratovi i pomoć otadžbini, što je za Nadeždu bio životni zadatak. Krenula je sa vojskom kao dobrovoljna bolničarka. Ugrabila bi po neki trenutak da skicira pejzaže ili likove vojnika. Fotografija Nadežde Petrović pred štafelajem na kom slika jedan od pejzaža ,,Vezirovog mosta”, svedoči da je ona kao jedina bolničarka negovala 80 tifusnih bolesnika. Posle Suvoborske bitke 1915. godine u Valjevo pokošeno epidemijom pegavog tifusa stiže i Nadežda. Bolovala je sedam dana, a umire 03. aprila 1915. godine, ostavljajući iza sebe 15 godina slikarskog zanata i 280 slika, postavljajući temelje srpskom moderno slikarstvu.

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst: