Najvažniji „second hand”

Dejvid Rokfeler je umro 20. marta 2017 godine. Bio je star 101 godinu i najsočnija glasina o njemu, koja je simbolično predstavljala reputaciju pohlepe i neprirodnosti koja prati porodicu Rokfeler, bila je da je tokom života imao 7 transplantacija srca.



U Srbiji se godišnje transplantuje veoma mali broj organa – i taj broj opada od 2013. Trenutno imamo 2,6 donora na million stanovnika, a cilj je 10. Mali broj donora, uparen sa lošom opremom i nedovoljno stručnim kadrovima je doprineo tome da samo 10% onih koji se nalaze na listi čekanja organ i dočekaju. Marketinška kampanja u kojoj smo upoređeni sa Hrvatskom koja ima 33 donora na milion pokazuje da smo za organima očajni dovoljno da evociramo regionalne tenzije kako bismo stanovništvu skrenuli pažnju na ovaj problem. Za zemlju koja pretenduje na mesto u Evropskoj uniji sve statistike o transplantaciji su poražavajuće. Kako je došlo do ovoga?

 Kako rade donorske kartice u Srbiji ?
U ovoj debati se kao jedan od krivaca spominje i naše zakonsko rešenje – poziva za promenu zakona koji se tiču donacije i transplantacije organa je mnogo, a debata je dostigla vrhunac na jesen 2016. godine. Srbija ima izuzetno stroge zakone koji se tiču donacije i ostalih „ kontraverznih“ tema koje se u javnom dijalogu nekako uvek pojave ruku pod ruku. Naime, surogat majčinstvo kao i donacija svih biomaterijala je zabranjena. Ne bi trebalo svu krivicu svaliti na zakone, jer se ipak pred one koji formiraju zakonski okvir stavljaju teška pitanja, kao što je definisanje situacija u kojima se organi mogu donirati, kao i to ko sve ima ili nema pravo da se donaciji suprotstavi.

Mali broj donora, uparen sa lošom opremom i nedovoljno stručnim kadrovima je doprineo tome da samo 10% onih koji se nalaze na listi čekanja organ i dočekaju

Jedno od rešenja koje se koristi u Zapadnoj Evropi i u Srbiji su donorske kartice, koje ima oko 100 000 naših stanovnika. One pokazuju jasnu nameru osobe da donira svoje organe i tkiva, pokazuju da je osoba bila informisana o rizicima i pomažu porodicama donora sa odlukom. Bitno je napomenuti da donorske kartice nisu zakonski obavezujuće. Pored ovoga, one daju naznaku o broju potencijalnih donora u Srbiji i pomažu pri širenju diskusije i informisanju ljudi.

Neke države kao što je Francuska, Holandija, Nemačka, Belgija i Austrija su se odlučile za pristup pretpostavljene saglasnosti za doniranje organa u slučajevima moždane smrti, ali i one su suočene sa nedovoljnim brojem donacija, što ukazuje na to da zakon ne mora biti jedini faktor koji utiče na nizak broj presađenih organa u Srbiji.

Potencijalno rešenje se vidi i u primanju Srbije u program „Evrotransplant”. Onima na listi čekanja u Srbiji ovaj program bi omogućio da odu u druge zemlje učesnice, u kojima za njih postoji organ ili, još važnije, uslovi za obavljanje operacije. Profesor dr Dušan Šćepanović, predsednik Transplantacione mreže Srbije, smatra da je poverenje ključ za veći broj donora u Srbiji. On navodi da bi informacioni sistem koji se stara za najbolju moguću alokaciju organa, kao i transparentnost i jasno uredjenje procedura, značajno pomoglo ljudima da se osecaju sigurno pri odlučivanju za donaciju organa.

Glasine o trgovini organima
Priče o ljudima previše siromašnim da bi se prehranili koji na internetu nude svoje bubrege ili jetru, kao i urbani mitovi o ljudima koji se posle izlaska probude u kadi punoj leda bez oba bubrega se javljaju često i stvaraju sliku o postapokaliptičnom crnom tržištu organa koje krije naličje Srbije. One ukazuju na strah i pesimizam ljudi na ovim prostorima i mogu biti jedan od razloga lokalne apatije prema donaciji organa.

U pitanju je velika odluka, otežana dodatno time što se šire pogrešne informacije o donaciji, kao što je ideja da se bolničko osoblje manje trudi oko održavanja života kod ljudi koji imaju donorske kartice, ili da se može desiti da ste proglašeni mrtvim iako još uvek postoje šanse za oporavak. Ljudi su često zabrinuti i oko toga da li donaciju organa dozvoljava i njihova religija, što zavisi od religijske grupe kojoj neko pripada i toga šta ta osoba lično odabere da podržava u okviru svoje religije. Ono što je sigurno je da većina hrišćanskih crkava, kao i islam i judaizam podržavaju duh humanosti i saosećanja prema svojim sunarodnicima, i imaju čvrst moralni temelj žrtvovanja sebe za pomoć drugome.

Prvo uspešno presađivanje organa je izvršeno 1954. godine, i medicina i tehnologija presađivanja su od tada konstantno usavršavane. Imamo jasniju sliku o tome šta navodi organizam da odbaci organ, razvijeni su novi lekovi koji pomažu presađenom organu da se primi, vreme oporavka je sraćeno i uspešnost procedura je, zavisno od organa, zadovoljavajuća. Ali najbitnije pitanje je kako ljudi doživljavaju svoju smrt i ulogu svoga tela posle iste. Ako ne smatramo da će nam telo koristiti pošto napustimo ovaj svet, šta nas sprečava da ga poklonimo nekome kome je potrebno? Nije li razumno rešenje svako u kom je jednoj strani bolje, a druga ništa ne gubi?

AUTORKA: Mina Jović

Ocenite tekst: