Najveći marš za slobodu

Bivša britanska kolonija, grad-država, danas jedna od dve specijalne administrativne oblasti u okviru Narode Republike Kine, poprište je najveće svetske borbe za demokratiju. Sve veći broj demonstranata i sve veći pritisak kineske Vlade, ko će prvi posustati?


Laički rečeno, sve je isto kao u Kini, sa druge strane, sve je potpuno drugačije. Tokom 156 godina, ovaj lučki grad na obali Južnog kineskog mora, bio je britanska kolonija, sve do 1997. godine kada je pod pritiskom kineskih vlasti, britanska Vlada popustila i složila se da Hongkong postane grad u državi. Ugovor je predvideo da Hongkong postane „nezavisna država“ u narednih 50 godina. Upravo iz perioda kolonizacije potiču današnje razlike između dva naizgled identična kineska naroda. Pre svega, većina tekovina engleskih kolonijalista su i dalje prisutne u svakodnevnom životu građana Hongkonga, počevši od obrazovnog sistema, preko običajnog prava, sve do vožnje levom stranom ulice. Takođe, nezavisnost u finansijskom i socijalnom pogledu  je uvek bila prisutna, tako da Hongkong ima sopstvenu valutu – dolar, koji se vrlo dobro kotira na svetskom tržištu, poseduje jake finansijske institucije kao i jednu od najprometnijih svetskih berzi. Kada u jednačinu ubacimo i činjenicu da je gradska luka jedna od najvećih na svetu, jasno je da je Hongkong mnogo potrebniji Kini, nego Kina Hongkongu.

Prvi talas nezadovoljstva

Neposredno nakon sporazuma između Kine i Velike Britanije, postalo je jasno da pozicija Hongkonga nije održiva i da će tokom godina kineska Vlada vršiti sve veći pritisak na gradske vlasti sa ciljem potpunog pripajanja Kini. Građani Hongkonga, visoko demokratski osvešćeni, izlazili su na ulice prilikom svakog kineskog poteza koji je za cilj imao smanjenja sloboda. Tako su prvi zabeleženi protesti održani 2003. godine kada je grupa studenata pokrenula bunu zbog Zakona o bezbednosti. Protesti su okupili oko 500.000 ljudi i predstavljali su uvertiru u ono što će uslediti u toku naredne decenije. Pritisci su se intenzivirali sve do 2014. godine kada su kineske vlasti promenile izborni zakon, prema kome Izvršnog direktora (nalik predsedniku) bira Izvršni odbor koji je instruisan od strane Vlade u Pekingu. Nezadovoljstvo je eskaliralo i na ulicama se našlo blizu milion građana Hongkonga koji su tražili da sopstvenom voljom biraju svoje političke predstavnike. Kineska Vlada je dala određene garancije o promeni biračkih uslova, međutim, garancije nisu ispunjene i poslužile su isključivo gušenju protesta. U decembru 2014. godine, na poslednjem protestnom skupu, demonstranti su istakli poruku: „Vratićemo se još jači“. I vratili su se, zaista jači nego ranije.

Zakon o ekstradiciji

Svakog vikenda slušamo i čitamo o tome kako je na ulicama Hongkonga nekoliko stotina hiljada građana sa jednim ciljem, odbranom svojih građanskih prava. Okidač za izbijanje najvećih protesta u istoriji Hongkonga predstavlja predlog zakona o ekstradiciji, kojim se predviđa da građani Hongkonga mogu biti privedeni i izručeni zemljama sa kojima nije zaključen sporazum o ekstradiciji, među kojima je, predpostavite, upravo Kina. Već prvog vikenda nakon objavljivalja predloga zakona, na ulicama se našlo oko dve stotine hiljada nezadovoljnih, sa zahtevom da se zakon suspenduje i ukine. Početak protesta nije previše obećavao, činilo se da će se sve završiti kao i 2014. godine, lažnim obećanjima i izneverenim očekivanjima. Međutim, poučeni iskustvom iz prošlosti, građani su se svakim vikendom okupljali u sve većem broju, došlo je do nagle radikalizacije protesta koji su rezultirali sukobima sa policijom i velikim brojem privredenih i povređenih.

Pod ogromnim pritiskom rastućeg broja demonstranata, Vlada Hongkonga na čelu sa Izvršnim direktorom, Keri Lam, donela je odluku o odbacivanju spornog zakona, nadajući se da će to zaustaviti talase protesta. Desilo se potpuno suprotno, protesti su eskalirali, tako da je 1. jula u tradicionalnom Maršu slobode prvi put učestvovalo preko milion građana. Svesni svoje moći, protestanti su proširili listu svojih zahteva, te danas traže ostavku Izvršnog direktora i kaznene mere protiv policajaca koji su primenjivali nasilje nad građanima. Lista zahteva je svakog vikenda sve duža, sa druge strane Kina gomila paravojne formacije na granicama, preti vojnom intervencijom i upotrebom sile. Za to vreme, demonstranata je sve više – 24. septembra na ulice izašlo 1,7 miliona građana! Proporcionalno gledano, budući da Hongkong broji 7,2 miliona stanovnika, zamislite da se na ulicama Beograda našlo 420 000 ljudi. Zaprepašćujući broj.

Kina će pojačavati pritiske, zapadne zemlje će, u interesu slabljenja položaja Kine, stati na stranu onih koji protestuju. Postavlja se pitanje: ko će duže izdržati?

AUTOR: Danilo Bajić

Ocenite tekst: