Neplaćeni rad – Feministička razvojna ekonomija

Uključivanje rodnosti i rodnih režima, kao analitičkih kategorija, u ekonomiju za cilj ima ostvarivanje vizije ravnopravnog, humanistički orijentisanog i održivog razvoja. Šta je do sad urađeno i dokle se odmaklo u ostvarivanju te vizije?


Prema feminističkoj teoriji i samom feminizmu kao njenoj potpori, poslednjih 20 godina vlada određeni animozitet koji se, paradoksalno, ukorenio i kod samih žena. Zahvaljujući kampanji populističkih konzervativaca, feministički pokret se neretko vezuje za nefleksibilne i militantne stavove koji su fokusirani na mržnju prema muškarcima i uništavanje institucije porodice, čime je sam termin feminizam dobio gotovo pogrdan prizvuk. Mlađa generacija žena će rado reći da se zalaže za socijalnu, ekonomsku, političku i kulturološku ravnopravnost žena i muškaraca, dok je diskutabilno da li bi sebe nazvale feministkinjama, iako je prethodni iskaz zapravo utkan u samu definiciju feminizma. Često se zanemaruje mukotrpan rad i aktivizam generacija žena koji stoje iza mogućnosti koje su nam na raspolaganju danas, kao i činjenica da je to kontinuiran rad i da i dalje postoji veliki prostor za poboljšanja. U ekonomskoj nauci, prema statističkim podacima, samo 12% profesora ekonomije u SAD jesu žene, dok je među dobitnicima Nobelove nagrade za ekonomiju samo jedna–čuvena Elinor Ostrom (2009). Ekonomisti često u svojoj tradicionalnoj „muškoj” interpretaciji proizvodnje izostavljaju žene kao subjekte ekonomije i aktere razvoja, što se ogleda u izračunavanju BDP-a u kojem se izostavlja neplaćeni rad u kojem dominiraju žene. Bilo je pitanje vremena kada će se pitanje rodnosti inkorporirati u ekonomsku analizu, što, zajedno sa adekvatnim vrednovanjem društvenog doprinosa brige nad decom (kao najvažnijeg resursa), predstavlja glavni fokus ove škole mišljenja.

Istorijat i metodologija
Metodološku i analitičku osnovu feminističke razvojne ekonomije čine četiri heterodoksne škole mišljenja: društveno- ekonomska škola mišljenja, institucionalna ekonomija, post-kenzijanska ekonomija i škola kapaciteta. U svom savremenom obliku, ona je počela da se razvija tokom 60-ih godina dvadesetog veka, u jeku borbe protiv rasnih i rodnih diskriminacija. Predstavljala je odgovor na tradicionalno posmatranje tržišta rada, kao i tradicionalnu ulogu žene u domaćinstvima u kojima je muškarac posmatran kao „glava porodice” koja determiniše odluke o alokaciji resursa i ukupnoj potrošnji u domaćinstvu, dok se ženski kućni rad posmatra kao dokolica, jer se nalazi van vrednovanja tržišta. Tadašnji mainstream u ekonomiji je opravdavao tradicionalnu rodnu podelu uloga u domaćinstvu, jer je segregacija muškaraca i žena na tržištu rada usmeravala žene ka uskom krugu manje plaćenih poslova, te bi po tom rezonovanju bilo najefikasnije da se one specijalizuju za domaćice. Time su se rodne razlike produbljivale (zbog uticaja koji je nedostatak izbora imao na ženske odluke i aspiracije) i učvršćivala se finansijska zavisnost žena od muškaraca. Paradoksalno, ortodoksna neoliberalna analiza se zasniva na bespolnom homo economicus- u, što generiše drugi problem, jer se ne uzimaju u obzir nejednakosti koje postoje između određenih ekonomskih varijabli kod muškaraca i žena, kao što su nadnice i zaposlenost i različit uticaj koji ekonomski procesi i politike mogu imati na rodno različite ekonomske subjekte. Zbog toga se kod feministkinja rodnost posebno ističe kao kompleksna analitička kategorija, koja treba da ukaže na privilegovane pozicije i hijerarhije koje se formiraju u ekonomskim i privrednim sistemima. One prave distinkciju između rodnosti i pola, tj. postavlja se pitanje koliko su određene razlike između muškaraca i žena uistinu biološki inherentne a koliko socijalno i kulturološki usađene kao posledica patrijarhata. Zahvaljujući naporima ovog pokreta, mnogobrojni pomaci i napreci su učinjeni ka ukidanju zakonskih ograničenja i labavljenju društvenih normi, što je dovelo do uspostavljanja veće ravnopravnosti. Tokom 90- ih godina, ovaj se pokret konstituiše kao samostalna škola mišljenja: objavljuju se članci, naučni radovi, studije slučajeva i drugi kvantitativni podaci koji bi obogatili normativnu suštinu. Formira se Međunarodno udruženje za Feminističku Ekonomiju (International Association for Feminist Economy, 1992) koje 1995. objavljuje časopis „Feministička ekonomija” (Feminist Economics).

Mikroekonomija i makroekonomija
Domaćinstva i porodice se posmatraju kao društvene institucije, jer se u njihovim okvirima određuju obrasci ponašanja i specifični odnosi njenih članova. Oni su važan fokus analize iz aspekta alokacije, prikupljanja i raspoređivanja resursa unutar njih, jer ta alokacija prethodi onoj koja će se tek odigrati na tržištu. Geri Beker (Gary Becker) je u svom tzv. unitarnom modelu ponudio objašnjenje alokacije, tj. raspoređivanja rada između tržišta i domaćinstava na bazi oportunitetnog troška utrošenog vremena, pri čemu članovi domaćinstva teže maksimiziranju zajedničke korisnosti nauštrb sopstvenih afiniteta. U tom slučaju, ukoliko muški sat vredi više, utoliko je tradicionalna raspodela poslova efikasna. Problem sa ovom tezom jesu polazne tačke od kojih se u alokaciji kreće, razlike između njih i to da li su one zaista individualne ili pod uticajem društva. Nužno je reći da na globalnom nivou postoje rodne razlike u pristupu obrazovanju, samom tržištu rada za određene poslove, gep između nadnica na istim pozicijama, razlike u dohocima, kao i biološke razlike, tj. nemogućnost žene da u određenom periodu uopšte učestvuje na tržištu rada zbog porodiljskog odsustva. Feministička kritika unitarnog modela je takođe usmerena na samu mogućnost formiranja zajedničke funkcije korisnosti i na to što altruističko ponašanje ekonomskih subjekata u okviru porodice nasuprot racionalnog na tržištu pokazuje određenu nekonzistentnost. Po njihovom mišljenju, alokacija rada se odigrava na bazi pregovora u kojima su njihove subjektivne želje i te kako izražene i pod uticajem same porodice kao društvene institucije, kao i kulturoloških, rodnih i drugih uticaja. U tom kontekstu, kada se govori o tražnji, polazna tačka bi bila rodnost, dok bi polazna tačka na strani ponude bila domaćinstva umesto preduzeća. Ono što takođe predstavlja važan fokus u analizi feminističke razvojne ekonomije je neplaćen (najčešće) ženski rad staranja o domaćinstvu. Neoklasični ekonomisti ga izdvajaju iz ekonomske analize, jer se smatra beskonačno elastičnim i lako zamenljivim sa tržišnim dobrima i uslugama. Ovako posmatran, neplaćeni rad se maksimalno potcenjuje, kao i njegov društveni uticaj „proizvodnje”, tj. odgajanje buduće radne snage kao najznačajnijeg faktora razvoja. Iako su obrazovanje i adekvatna zdravstvena nega ono što je relevantno u ekonomskoj analizi unapređivanja ljudskog faktora, zanemarivanje nege i porodične okoline, kao polaznih tačaka i determinanti u kreiranju sistema vrednosti koji usmerava buduće odluke, predstavlja veliki previd. Na makroekonomskom nivou, feministička razvojna ekonomija revidira definiciju samog ekonomskog razvoja, pomerajući fokus sa industrijalizacije i rasta BDP-a na ljudsko blagostanje, samoaktuelizaciju i razvoj ljudskih resursa. Efekti makroekonomskih politika i strukturnih prilagođavanja, kao i liberalizacija globalne trgovine i finansija posmatraju se iz druge perspektive, jer mogu imati drugačiji uticaj na žene. Primer za to su različiti programi politike „zatezanja kaiša” nakon krize 2008, koji su značajnije pogodili žene, jer su one mahom korisnice različitih programa podrške, poput programa pomoći samohranim majkama, plaćenog porodiljskog odsustva itd.

Uticaj
Može se zaključiti da žene izostaju iz ekonomije i kao istraživačice i kao tema ekonomske analize. Iako ni jedna heterodoksna teorija nije poljuljala ortodoksiju, ono što im se može pripisati, kao i feminističkoj razvojnoj ekonomiji, jeste oplemenjivanje neoklasične analize novom perspektivom posmatranja ekonomske stvarnosti. Iako poboljšana, ta stvarnost je za žene u Srbiji još daleko od idealne. Prema izveštaju Svetske banke i Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva iz marta 2016, glavni zaključak je taj da i pored preduzetih mera za izgradnju adekvatne institucionalne infrastrukture, ukupne ekonomske šanse koje se pružaju ženama nisu na onom nivou kao one koje se pružaju muškarcima. U izveštaju se navodi da u proseku, za isti posao (u pogledu obrazovnog nivoa i vrste posla koji se obavlja), žene zarađuju 86 procenata od plate koju zarađuju njihove kolege muškarci. Na tržištu rada, žene koje imaju isti radni profil kao i muškarci imaju slične šanse za zaposlenje, međutim, one se susreću sa brojnim preprekama da uopšte uđu na tržište rada. U pogledu dostupnosti zaposlenja i poslova, stopa zaposlenosti među ženama je znatno niža nego među muškarcima, uglavnom zbog veće ekonomske neaktivnosti među ženama. To naročito važi za žene sa niskim obrazovnim dostignućima i one koje spadaju u starosnu grupu između 55 i 64 godine. Rodna neravnopravnost je izraženija u seoskim oblastima, gde veliki broj žena radi neplaćene pomažuće poslove u porodici i lišen je prava na socijalnu sigurnost. Uz to, nedavno objavljen Indeks rodne ravnopravnosti (dobija se kombinovanjem rodnih indikatora, prema konceptualnom okviru, u jednu zbirnu meru i sastoji se od šest ključnih domena (rad, novac, znanje, vreme, moć i zdravlje) i dva prateća domena (nailaženje na neravnopravnost i nasilje); dodeljuje rezultate od 1 za potpunu nejednakost, do 100 za potpunu jednakost) rangira Srbiju na mestu koje je za 12 procentnih poena ispod proseka Evropske Unije. Ovaj indeks naglašava to da oblasti u kojima je potrebno uložiti dodatne napore radi postizanja napretka su oblast rada i zapošljavanja, pristup finansijskim resursima i socijalnim aktivnostima. U poređenju sa državama članicama Evropske Unije, Srbija ima manji broj bodova u poređenju sa svim ostalim zemljama u oblasti koja se tiče rada i zapošljavanja. Prema Indeksu rodne ravnopravnosti, razlike postoje u učešću, segregaciji i kvalitetu rada. Žene su ređe zaposlene na ekvivalentnim radnim mestima sa punim radnim vremenom i ređe rade na poslovima sa fleksibilnim radnim vremenom. Njihov radni vek je za pet godina kraći nego što je to slučaj kod muškaraca. Zaposlene žene su koncentrisane u socijalnom sektoru ekonomije i predstavljaju najveći deo radne snage koja tu radi, tačnije u obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti. Predložene su mnogobrojne zakonodavne mere kojima bi se poboljšali izgledi za ekonomski rast i otvaranje novih radnih mesta, ali istovremeno država mora da preduzme one mere kojima bi se menjalo poimanje uloge žene u porodici, ali i u čitavom društvu. Biološke razlike su neminovne i realne, ali one ne smeju biti izgovor za postojanje neravnopravnosti u učešću u političkoj, društvenoj, ekonomskoj i naučnoj sferi. U suprotnom se ceo društveni progres usporava jer je jedna polovina stanovništva isključena od davanja bilo kakvog doprinosa. Iako su ekonomski agenti polno različiti, njihove individualne odluke moraju biti rodno neutralne.

AUTORKA: Filipa Ristovska

 

Ocenite tekst: