Nije sramota razgovarati

Srbija se nalazi u grupi zemalja istočne Evrope u kojima postoji visoka potreba za seksualnim obrazovanjem, jer samo 6,3% mladih ima dovoljno znanja o kontracepciji i reproduktivnom zdravlju. Prvi smo po broju abortusa u Evropi(oko 200 000 godišnje); svaki četvrti tinejdžer ima polno prenosivu bolest, trećina mladih koji imaju seksualne odnose nikada ne koristi kontracepciju, a trećina samo ponekad.


Od ranog detinjstva decu zanimaju razlike u polovima i kako su došla na svet. Najmlađi ove teme ne doživljavaju kao sramotne, problem nastaje onog trenutka kada shvate da roditelji ne žele o ovome da govore, što rezultira time da seksualnost shvataju kao nešto ružno. Pre svega, ne fale informacije samo adolescentima. Nisu ni svi roditelji lekari ili psiholozi pa da mogu na pravi način da objasne deci sve što ih zanima. To navodi mlade da o ovome diskutuju među vršnjacima i koriste internet, suočeni sa obiljem lažnih informacija. Sve ovo nije dovoljno, potreban nam je adekvatan stručni program. I dok se roditelji slažu da je seksualno obrazovanje neophodno, nadaju se da isto neće govoriti – upravo o seksu. Zašto je toliko teško govoriti o tome?
Austrijski psihijatar Wichelm Reicu govori o emocionalnoj kugi, fenomenu koji nastaje kada se seksualnost ne prihvata kao normalan deo ličnosti, već se potiskuje i izbija preko pornografije i drugih bizarnosti. Ako o nečemu ne govorimo, to nešto će i dalje postojati, možda čak i u većem obimu. Za veći deo populacije sve ovo su „izmišljotine sa Zapada“. Prema nezvaničnim podacima, jedno od petoro dece je žrtva nasilja, ali ni statistika ne pokazuje realno stanje, jer se o tome ne govori.

„Nepostojanje konsenzusa oko načina plasiranja seksualne edukacije u Srbiji posledica je društvene, ekonomske i političke razorenosti koje je srpsko društvo doživelo u poslednjih 25 godina“ – Nenad Cvetićanin, naučni saradnik Instituta društvenih nauka

Sporni delovi najavljenog obrazovnog paketa
Srbija neretko osuđuje različite liberalističke trendove koji su diktirani od strane zapadnih zemalja ili svih onih „razvijenih“. Hoćemo širi pogled, ali neka ostane uska meta. Kada treba decu naučiti o seksualnom životu, slažemo se do one mere do koje se to poklapa sa vaspitanjem koje su imali njihovi roditelji. Dakle, pristajemo da priznamo deci da ih ne donose rode i da nisu nađeni u kupusu, ali zašto bi morali da znaju šta je seksualni identitet? Učimo ih o ljubavi, ali moraju znati ko koga sme da zavoli, i ko koga treba da osudi ako voli drugačije. Pišemo u množini jer je glas koji odjekuje Srbijom glas mase koja u svakom pogledu osuđuje način na koji se seksualno obrazovanje uvodi u škole i vrtiće. Od kako su javnosti predstavljeni obrazovni paketi o seksualnom obrazovanju namenjeni vrtićima, osnovnim i srednjim školama, raspave oko istih ne prestaju. Naime, u ovim paketima trebalo bi upoznati decu i mlade ljude sa seksom i akcijama koje mu prethode ili slede iz njega. Sastavljeni su priručnici koji su prosleđeni vaspitačima i učiteljima i nakon toga ne prestaje lavina komentara. Po rečima predavača, priručnici su krajnje neprimereni uzrastu dece, dok se kao još jedan problem javlja sukob ideologija onih koji su pisali priručnik i samih predavača. Priručnik je predstavila Grupa za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstvu prosvete, a autorka je dr Ljiljana Bogavac iz Incest trauma centra. Ono što je najveća zamerka priručniku jeste činjenica da je pisan van konsultovanja, kako psihologa, tako i samih predavača koji smatraju da je ovaj pristup deci neadekvatan, banalizovan i da predstavlja propagiranje homoseksualizma. Takođe, pojedine teme mogu da zbune dete i da razviju strah u određenoj meri. Prema rečima psihologa ovakav priručnik bi deci predstavio stvari prevremeno i na pogrešan način, što bi u budućnosti moglo da dovede do opterećenosti seksom. I dok ministar najavljuje kadrovske promene usled velikih propusta, građani se organizuju i bune protiv paketa pa i same prevremene edukacije. Ono što zabrinute roditelje zanima je čija je ovo produkcija i ko je odgovoran za zaštitu dece od ovakvih materijala. Odgovori, kao i sama edukacija neće doći u skorije vreme.Paket edukacije koji je Ministarstvo prosvete ponudilo vrtićima i školama ove školske godine, izazvao je ogorčenost šire javnosti. U delu namenjenom uzrastu od 3 do 5 godina nalaze se crteži golih dečaka i devojčica, sa jasnim polnim karakteristikama. Od dece se traži da obeleže gde vole, a gde ne vole da ih dodiruju. Kritičari ističu da će mališani biti zbunjeni jer neće shvatiti seksualni kontekst značenja reči „dodirivati“(zaboravljajući da dete vrlo dobro zna koji su dodiri dobronamerni).Jedan od istaknutih problema je i propagiranje homoseksualnosti, sa stavom da promocija istog uvećava udeo homoseksualaca u društvu (kao i da ćeš „takav“ postati gledajući ili slušajući o tome, a ne da se takav jednostavno rađaš). Deca treba da nauče da je „ostvariti seksualni odnos i doživeti zadovoljstvo stvar želja, potreba i dogovora dvoje ljudi. U prevodu, smatra se normalnim sve što ti prija, što se kosi sa balkanskim mentalitetom. I kao i svaka reforma u istoriji, na prvu loptu suočava se sa negodovanjem, a njene zasluge priznaju se tek mnogo kasnije. Samo treba „prelomiti“.Najveći problem u implementaciji seksualnog obrazovanja na našim prostorima jeste podređivanje tradiciji od koje ne možemo pobeći. Nije tajna da je seks još uvek tabu tema, da pazimo da pred decom ne izovaramo tu strašnu reč, da mali broj ljudi zapravo govori sa svojom decom o tome. Kako psiholozi navode, broj žrtava seksualnog zlostavljanja je u porastu. Ono što je alarmantno je činjenica da se o tome ne priča, da žrtva oseća sramotu i krivicu nakon takvog neprijatnog iskustva. Jedan od ciljeva uvođenja seksualnog obrazovanja jeste upravo iskorenjivanje ovog problema tako što bi se deci objasnilo šta je to van okvira dozvoljenog ponašanja u seksualnim odnosima i kako reagovati, kome se obratiti kada do njega dođe. Iako je kod nas primenljiva kultura „sam/a si kriv/a“ koja navodi žrtvu da preispituje svoje postupke i krivi sebe, ovim paketom bi se mogla staviti tačka na taj problem. Na roditeljima i vaspitačima je težak zadatak objašnjavanja detetu šta je to seksualno zlostavljanje; neophodan je neprekidan nadzor i praćenje kretanja i reakcije deteta. Razgovor i razumevanje, a ne kazna! Prethodno pomenuti edukativni paket pokušava da približi ovu temu, ali je pokušaj ocenjen kao veoma loš.

Priča o seksualnoj edukaciji u školi nije samo priča o mladima i njihovim potrebama, već poprište na kome se vodi pedagoška i kulturna borba za definisanje zajednice

Kako „to rade“ razvijene zemlje
U Nemačkoj se petogodišnjacima deli knjiga „Odakle si došao” koja govori o paru – Lisi i Larsu, koji prolaze kroz različite faze odnosa. Šveđani imaju izuzetno gledane klipove na internetu, a  jedan od najpoznatijih je „Menstrualna pesma” čija je suština da objasni da menstruacija znači da je telo spremno da stvori život. Belgijski sajt „Sve o seksu” nudi savete kroz seriju eksplicitnih crteža. „Realnost je da su mladi suočeni sa seksom(neki put možda i više nego što mi mislimo) ili su prosto radoznali. Zato je bolje dati im neophodne informacije. U ovom slučaju bolje je početi s time ranije nego kasnije”, smatra Sensoa, osnivač sajta. Norveški TV kanal emituje program u kojem voditeljka obrađuje teme poput mutacije, maljavosti i drugih aspekata odrastanja, koristeći za modele prava ljudska tela. Francuzi odlaze za još korak dalje. Odil Fijo kreira model ženskih genitalija, sa akcentom na „magičnom dugmencetu”, i time daje značajan doprinos proučavanju ženske seksualnosti. Čak i Kinezi, poznati kao izuzetno tradicionalan narod, shvataju da se mora ponašati u skladu sa današnjicom. Pojava jednominutnih crtanih filmova o tome kako se prave bebe predstavlja revoluciju.


Rešenje – spoj tradicionalnog i konzervativnog

Iskustva drugih zemalja mogu biti korisna, ali uspešan model iz neke druge zemlje ne može se tako lako i uspešno primeniti u našem okruženju. „Nepostojanje konsenzusa oko načina plasiranja seksualne edukacije u Srbiji posledica je društvene, ekonomske i političke razorenosti koje je srpsko društvo doživelo u poslednjih 25 godina”, navodi Neven Cvetićanin, naučni saradnik Instituta društvenih nauka. Priča o seksualnoj edukaciji u školama nije samo priča o mladima i njihovim potrebama, već poprište na kome se vodi pedagoška i kulturna borba za definisanje zajednice. Podsećanja radi, uvođenje navedenog u škole treba da ima za cilj da mladima pruži podršku u odrastanju i izgradnji sistema vrednosti, što će dovesti do njihovog odgovornog ponašanja.

Kuda plovi ovaj brod?
Utvrđeno je da ljudska seksualnost nije urođena; ona je posledica učenja, izgrađena od slika koje nam društvo nudi. Čak i kod primata seksualnost se uči kroz iskustvo. Mladi majmuni svedoče seksualnim radnjama i tako ih oponašaju, dok su oni koji su bili izolovani nesposobni za parenje kada dostignu polnu zrelost. Čovek je stvari zakomplikovao kada je izmislio „čestitost”. Od tog velikog trenutka seks se stavlja u okvire jedne sobe, postaje tajna, odraz onoga koliko smo bezobrazni. To je naravno jedan od glavnih problema; sa jedne strane tražimo edukaciju, dok nam sa druge strane društvo i religija to onemogućavaju. Kao rezultat servirana je lažna slika stvarnosti preko pornografskog sadržaja, interneta i različitih rijaliti programa kojima smo izloženi više nego ikada. Kako menjati društvo kada, oni koji bi trebalo da su inteligencija istog, vole novinarke koje „brzo kleknu” i izvinjavaju se čitanjem sa papira koji im je neko dostavio? Kako se deca edukuju u društvu u kom je seks u konotaciji sa svim osim samim činom ljubavi? Rezultat uticaja našeg društva jasno se vidi u konkursu Ministarstva kulture i Saveta za populacionu politiku koji je raspisan u cilju traženja slogana koji bi podstakao rast nataliteta u Srbiji. Izabrano je šest najlepših slogana kojima se pre svega predstavlja štura kreativnost i jeftina rima, a odmah nakon toga slika jednog naroda i jednog vaspitanja.  Ipak, potrebno nam je više od ljubavi i bebe, i naravno naredba „ne odgađaj” nije nešto što bi ikoga uspelo da ubedi da je pravo vreme za odgovornu odluku poput donošenja deteta na svet. Žiri je takođe odlučio da je divno što neko želi brata, ali kako je kod nas ćerka „tatin sin“, verovatno se misli na još jedno dete gde pol nije bitan. Naravno, svi želimo da nam se čuda rađaju i lepe stvari događaju, kao u bajci u kojoj često i pomislimo da živimo kada stvarnost zaliči na fikciju. Ono najvažnije je da nam treba mnogo više (pravih) reči, razgovora, sredstava i znanja. Nije bez razloga što „dosta reči, nek zakmeči“ u ovakvim okolnostima sve češće poželimo da postane „ više reči, da ne kmeči”!

AUTORKE: Kristina Kerekeš i Sanja Todorović

Ocenite tekst: