Norveški nobelovac – Knut Hamsun

Jedan od najuticajnijih pisaca XX veka izazvao je različite emocije kod svojih čitalaca, što svojim delima, što svojim javnim podržavanjem Nacističke partije, zbog čega je i kritikovan i označen kao neprijatelj svoje domovine.


Knut Hamsun, rođen pod imenom Knut Pedersen, bio je uzor mnogim piscima, poput Franca Kafke, Ernesta Hemnigveja, Hermana Hesea i Henrija Milera. Interesantan način pripovedanja i literarni stil koji je bio novina za tadašnje vreme, a koji bi se mogao označiti kao „psihološka literatura“, uvođenjem unutrašnjih monologa i obaziranja na čovekovu unutrašnju svest, pomogao je Hamsunu da pridobije verne čitaoce. Ljubav Glana i Edvarde u njegovom romanu „Pan“ navela je mnoge ljubitelje njegovih romana da ovu knjigu uvrste među najlepše ljubavne priče u svetskoj književnosti. Iako je deklarisan kao simpatizer Hitlera, ne može se uočiti bliska povezanost ovakvog simpatisanja u njegovim delima.

Norveški neoromantičar
Knut Hamsun, neoromantičar, realista i naturalista, rođen je 4. avgusta 1859. godine u Norveškoj, u malom mestu Lom. Za razliku od mnogih evropskih savremenika, pisaca, rođen je u siromašnoj porodici, Hamsun nije imao materijalnu podršku u obrazovanju. Njegovi roditelji su morali da se presele u drugi grad iz finansijskih razloga. Odvojen od svoje porodice, sa samo devet godina, poslat je kod ujaka kako bi sa njim radio na farmi. Psihičku i fizičku torturu od strane ujaka Hamsun navodi kao razlog za svoje kasnije zdravstvene probleme. U toku svoje mladosti, kako bi se izdržavao, radio je različite poslove. Počeo je da piše sa svojih 19 godina dok je radio kao obućar u gradu Bodø (Bode) na severu Norveške. Prvo značajno delo bio je roman „Glad”, koji je objavljen 1890. godine. Ova autobiografska priča, prikazana kroz lik mladog pisca, koji se isto kao i Hamsun bori za priznanje za svoj rad, oduševila je čitaoce. “Kako sam se samo lagano, ravnomerno i neizbežno spuštao sa stepena na stepen! Na kraju krajeva, ostao sam, zamalo, samo u onom  čemu me mati rodila; nisam imao čak ni češlja, nisam imao ni jedne jedine knjige koju bi mogao čitati, kad bi mi bilo odveć teško na duši”, piše Hamsun na početku svog romana. Ovo je takođe pravi primer „psihološkog romana” sa elementom ličnosti otuđenika i usamljenika sa kojim nas Hamsun upoznaje, a koji je kasnije razvio Džejms Džojs.

Nobelova nagrada
Nobelova nagrada za književnost usledila je nakon objavljenih dela „Misterije” (1892), „Pan” (1894), „Viktorija” (1898), za roman „Plodovi zemlje” (1917) koji je preveden na veliki broj jezika i rasprodat za samo tri nedelje u Norveškoj. U njegov opus mogu se uvrstiti i mnoge kratke priče, eseji i knjiga poezije. Sazrevanje Hamsuna kao pisca može se uočiti kroz likove koji se pojavljuju u ranijim delima, na početku prikazani kao otpadnici društva, dok u delima koja su sledila ta „agresivnost” prelazi u melanholiju i žalost za mladošću. Primer su Segelfos novele u kojima se pažnja pomera sa idividue na okruženje u kojem se radnja događa.

Nijedan pisac do sada nije izazvao toliko divljenje svojim delima, a istovremeno i averziju od strane čitalaca zbog svojih političkih stavova.

Heroj i izdajnik
Reputaciju koju je stekao kao pisac ugrozilo je otvoreno podržavanje i saradnja sa nacistima. Podržao je i okupaciju Norveške od strane Nemačke, za vreme Drugog svetskog rata, pozivajući narod da ostavi svoje oružje i sarađuje, a svoju Nobelovu nagradu poklonio je Jozefu Gebelsu, bliskom saradniku Adolfa Hitlera. Takođe, napisao je i nekoliko novinskih članaka sa naslovima poput „Nemci se bore za nas”, a Carl von Ossietzky, nemački pacifista i anti-nacistički novinar, dobitnik Nobelove nagrade za mir, javno je napadnut od strane Hamsuna. Hamsun je uhapšen 14. juna 1945. godine, mesec dana nakon oslobođenja i optužen za pomaganje nacističkim snagama, čekajući skoro dve godine na sudski proces. Zbog svojih godina, smešten je prvo u starački dom, a zatim u duševnu bolnicu. Ocenjen je kao osoba „slabog mentalnog zdravlja”, a tužilac je odustao od krivičnog gonjenja. Osuđen je na novčanu kaznu, međutim ta kazna je premašivala vrednost imovine koju je posedovao, tako da je svoje poslednje godine proveo u siromaštvu. U zatvoru su se takođe nalazili njegova žena Mari i njegovi sinovi Arild i Tore. Sa svojih devedeset godina piše autobiografsku knjigu „Po zaraslim stazama”, koja zapravo predstavlja i njegove memoare koje je zapisao tokom sudskog procesa koji je vođen protiv njega.

Skandinavske zemlje pružile su fantastičan doprinos literaturi i filozofiji na čelu sa Kjerkegorom, Hans Kristijan Andersenom i Henrikom Ibzenom, međutim, nijedan pisac do sada nije izazvao toliko divljenje svojim delima, a istovremeno i averziju od strane čitalaca zbog svojih političkih stavova.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: