Od čega boluju javna preduzeća?

Kakvog su zdravlja danas srpska preduzeća? Ima li redovnih lekarskih pregleda? Ako ih ima, šta kažu nalazi? Pa, izgleda da je lekar izašao sa nalazom da ne zna da leči, ali da zna alhemičara koji može da izleči. Reč je o tzv. Centralno-socijalističkom virusu (CSV), za koji se prave dva antibiotika zavisno od ozbiljnosti pacijentovog stanja. Jedan jeste tzv. Privatizatin, a drugi lek se primenjuje u najozbiljnijim stanjima, kad pacijent izgubi svest, tzv. Stečatin. Alhemičar sa diplomom hemičara pravi lekove i još kaže da obolele pacijente treba što pre lečiti jer neuzimanje leka dovodi u stanje životne ugroženosti. Alhemičar, takođe, kaže da pacijent nema alergijske reakcije na lek. Lek je dat pacijentu i, šta bi sa pacijentom?


Javna preduzeća su po svojoj prirodi prirodni monopoli. Dakle, reč je o kapitalno intenzivnim delatnostima koje zahtevaju izuzetno visoka početna ulaganja, pa se zbog ekonomske racionalnosti ove delatnosti prepuštaju državi na obezbeđenje. Takođe, predmet su posebnog pravnog regulisanja – mogu se osnivati isključivo odlukom države, na način i u skladu sa postupkom koji predviđaju imperativne pravne norme pravnog poretka Republike Srbije.

Delatnosti javnih preduzeća
Veliki je broj delatnosti u kojima su prisutna javna preduzeća. Tako, kada govorimo o oblasti javnih službi, javna preduzeća se mogu baviti nekom od sledećih privrednih aktivnosti: proizvodnjom i/ili distribucijom energije (Elektroprivreda Srbije, skraćeno JP EPS), vodoprivredom (JVP Srbijavode), telekomunikacijama (Telekom Srbija), transportom (Pošta Srbije) itd. Takođe, javna preduzeća su prisutna i u oblastima koje označavamo kao bazične, kao esencijalne za industrijsku proizvodnju – ugalj, gas, čelik, nafta (npr. Rudarski basen „Kolubara” koji predstavlja zavisno preduzeće JP EPS). Država je takođe prisutna kako u ulozi regulatora i kontrolora, tako i u ulozi direktnog pružaoca usluga u oblasti osiguranja, obrazovanja, zdravstva, kao i bankarstva.

Čime se pravda postojanje javnih preduzeća?
Razlozi koji govore u prilog javnim preduzećima nisu samo uslovljeni činjenicom da je reč o preduzećima koja zahtevaju velika ulaganja koja je lakše obezbediti od strane države. Postoje i drugi razlozi koji govore o potrebi osnivanja javnih preduzeća, kao što je zapošljavanje velikog broja ljudi i na taj način indirektno smanjivanje nezaposlenosti. Stiče se utisak da je mogućnost strateškog planiranja privrednog razvoja od strane država najvažniji razlog njihovog postojanja. Budući da bazične delatnosti javnih preduzeća garantuju nesmetanu snabdevenost privrede, na primer, električnom energijom, kao i njenom distribucijom čija je cena unapred poznata, stvara se pretpostavka nesmetanog, normalnog funkcionisanja privrede bez zastoja.

Regulacija javnih preduzeća
Uobičajeno je da se javna preduzeća regulišu preko kontrole cena i tarifa. Najjednostavnije rečeno, država treba da garantuje građanima i privredi cene proizvoda i/ili usluga koje obezbeđuje javni sektor. Ovakva garancija se posredno sprovodi preko propisivanja stope prinosa na kapital u javnim preduzećima. Neretko se primenjuju mere usmerene na monopolizaciju privredne grane i to preko kontrole ulaska u nju. Ovakve mere se predviđaju Zakonom koji propi- Od čega boluju javna preduzeća? MonopolList 21 ekonomija suje uslove ispunjenja u slučaju istupanja na određenom tržištu. Razlog monopolizacije grane leži u činjenici da su inicijalni troškovi obavljanja ove delatnosti izuzetno visoki i, ukoliko nova preduzeća uđu u granu, ona će po logici preuzeti deo tržišta, tj. preuzeće već postojeće korisnike, time povećati prosečne troškove u ovoj delatnosti, što bi vodilo povećanju cena javnih dobara. Naravno, povećanje bi se svakako prelilo na potrošače. Za razliku od prethodih mera oko kojih uglavnom ima saglasnosti u stručnoj javnosti, za sledeću meru ona ne postoji. Reč je o meri imenovanja lica koja preuzimaju najvažnije upravljačke funkcije u javnim preduzećima od strane Vlade. Upravljanje najčešće preuzimaju lica koja su politički poklonici, simpatizeri vladajuće elite, a u najvećem broju slučajeva stranačke ličnosti, bez ikakve prethodne provere profesionalnih kompetencija ili uvida u profesionalni integritet, naklonjenost poslovnoj etici i sl.

Privatizacija ili preuređenje
Jedno od pitanja oko koga se ekonomisti spore je i pitanje privatizacije javnih preduzeća. Jedna grupa autora (pristalice liberalnog gledišta) smatra da država što manje treba da se upliće u privredne tokove i da sve treba prepustiti tržištu i njegovoj „nevidljivoj ruci”. Sa druge strane, druga grupa autora navodi da javna preduzeća jesu po svojoj tržišnoj prirodi monopoli i da je bolje da kao takva budu u rukama države, a ne privatnika, što se pravda argumentom da je manje prostora za manipulacije, iznuđivanje visokih cena itd. Pad Berlinskog zida i simbolično obeležavanje pobede kapitalizma nad socijalizmom, najava globalizovanog svetskog poretka povećala je ulogu glavnih institucija kapitalističkog poretka – Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije. Ove institucije su svojim programima podsticale zemlje bivšeg socijalističkog uređenja da ubrzaju proces privatizacije svojih javnih preduzeća. Ovakve preporuke su se prvenstveno zasnivale na izveštaju Svetske banke „Birokrate u poslovima” (Bureaucrats in Business). Suština ovog izveštaja jeste preporuka neoliberalnih modela koja se najjednostavnije može svesti na maksimu: „Deregulacija, liberalizacija i privatizacija.” Budući da je primena neoliberalnih mera, konkretno na primeru privatizacije, dala oprečne rezultate (negde bolje, negde lošije), autori izveštaja su izašli sa navodom da privatizacija ipak nije jedino i apsolutno rešenje, s obzirom na to da pri odluci o privatizaciji treba uzeti u razmatranje politički, ali i širi društveni kontekst. Kao čest odgovor na pitanje ima li privatizacija javnih preduzeća alternativu navodi se njihovo preuređenje. Vrlo često, zbog privilegovanog položaja koji uživaju i činjenice da ma koji negativan rezultat ostvarili pokriće pada na teret budžeta, postoji sklonost da se nedisciplinovano, neracionalno upravlja i posluje. Jasno je da državna preduzeća, za razliku od privatnih, ne mogu otići u stečaj, ma kakve probleme u poslovanju imala. Nije loše podsetiti na to da stečaj ima dve alternative – restrukturiranje i gašenje preduzeća. Do gašenja preduzeća dolazi kada se ne uoči potencijal za prevazilaženje problema u poslovanju, kada je reč o neperspektivnim delatnostima, pa je gašenje jedini logični ishod. Statistika stečaja u Srbiji pokazuje da se neuporedivo veći broj preduzeća likvidira nego što se preuredi. Da li zato što je privreda u katastrofalnom stanju, sa prezastarelom tehnologijom koja nije izvor konkurentonosti? Da li zato što se stečaju prilazi apatično, bez naročite zainteresovanosti za otkrivanje slabosti, mana i otklanjanje problema? Biće da je sve po malo. Kada je reč o prestrukturiranju javnih preduzeća, ideal bi bio kada bi se kompletno prepustile upravljačke pozicije isključivo kompetentnim, kvalifikovanim i iskusnim kadrovima, ali da li je politika kadra za tako nešto? Bar zasad nije. U tom slučaju, najveći izazov je na strani kreiranja podsticajnog kompenzacionog paketa koji će stimulisati menadžere da svoj posao obavljaju posvećeno, profesionalno i, iznad svega, moralno.

Mračni Heraklit
Kriza se, istina, danas možda češće spominje u govoru, ali nikako nije reč novog datuma. „Kriza je uvek signal za promenu”, slažemо se – ali kakvu? Ograničimo li se na ekonomske krize, pa otuda i na promene u ekonomskoj oblasti, istorijski možemo uočiti u osnovi dva algoritma promena – kejnzijanski i monetaristički. Prvi je smatrao da u kriznim situacijama rešenje jeste u pokretanju agregatne tražnje, koja će povećati proizvodnju, samim tim zaposlenost, smanjiti nezaposlenost i postepeno privredu dovesti u ravnotežu. Nasuprot ovakvom gledištu, od sredine pedesetih godina prošlog veka, na čelu sa Miltonom Fridmanom javlja se nova škola ekonomije, koja novac stavljа u središte pažnje, te otuda i dobija ime monetarizam. Po ovom gledištu, državno uplitanje u privredne tokove samo dovodi do rasta cena (inflacije), ne i suzbijanja krize. Zbog toga država treba što manje da ulazi u privredne vode, jer ne zna da pliva. A pošto ne zna da pliva, šta može da radi kad naiđu veći talasi? Ima da „tone” i da se „davi”, kako kažu monetaristi. Za sam kraj možda nije loše setiti se i misli antičkog filozofa Heraklita: „Ne možeš dva puta ući u istu vodu“. Verovatno je hteo reći da treba naučiti plivanje pre nego što se uđe u vodu? Takođe, istorija nas uči da nije svejedno ko je instruktor plivanja, a statistika upozorava da nije svejedno da li davljeniku prilazimo spreda, ili otpozadi.

AUTORKA: Dijana Marković

Ocenite tekst: