Od ekonomije do vinograda

Nakon završenog fakulteta sve nas čekaju važne i ne tako jednostavne odluke. Htenje i korist se sukobljavaju u nama i ponekad nam se čini da odgovora nema. Da je ponekad sve kristalno jasno, da nam se životni poziv sam od sebe nameće, dokazaće nam Katarina Veličković, bivša studentkinja Ekonomskog fakulteta u Beogradu i direktorka vinarije „Veličković“ iz Arađelovca.


vimaML: Odakle odluka da kreneš da se baviš proizvodnjom vina?
Nakon završenog fakulteta čini mi se da sam u ovaj posao ušla sasvim slučajno. Ponekad se najbolje stvari u životu baš tako i događaju. S obzirom na to da se selo Banja kod Aranđelovca nalazi na istoj geografskoj dužini kao i francuski Bordo, kao i da poseduje optimalnu nadmorsku visinu za uzgoj kvalitetnog grožđa, nekako mi se odluka da na porodičnom imanju zasadi vinova loza činila sasvim prirodnom. Rekla bih da je od toga sve počelo.

ML: Kažu da svako vrhunsko vino ima dugačku tradiciju iza sebe. Koliko je teško izboriti se za tržište u delatnosti koja je sama po sebi stara?
Da, mnogi kažu da je za vinarstvo potrebna tradicija, ali tradiciju treba i započeti. Tradicija vinarije „Veličković“ započeta je na nešto više od 2 hektara zemlje u „srpskoj Toskani“. Počeli smo sa 7000 čokota sovinjona, 2000 čokota šardonea i 1000 čokota muskata (Petit Grains vrste), koji se kupažira sa šardoneom kako bi vinu dao specifičan ukus i miris. Naredne dve godine su bile izrazito teške, sa mnogo suša, zatim konstantnim smenjivanjem kiše i sunca, čak je i grad padao. Uprkos tome, na moje zadovoljstvo, vina od prve berbe pokazala su se izuzetno kvalitetnim, a to je bio moj glavni cilj.

ML: Koliko je teško upustiti se u takav posao, kao što je proizvodnja vina, a koje iziskuje veliko znanje i iskustvo?
Svaki početak je težak, a ovo je veoma zahtevan posao, ali kada posle napornog rada u rukama držite flašu svog vina nema boljeg osećaja. Osim možda onog kada se vino otvori. Nije jednostavno, to je sigurno, ali opet nije ni nemoguće ako verujete u sebe, svoje sposobnosti učenja i, na kraju krajeva, volite to što radite. Ja sam, kao i mnogi drugi, učila u hodu. Trudila sam se daučim od najboljih i da usvojim sve savete koji mogu da poboljšaju kvalitet poslovanja, a i samog proizvoda na kraju krajeva. Nama je zaista kvalitet na prvom mestu i upravo zbog toga su čokoti sađeni sa većim razmakom (kako bi se omogućilo strujanje vazduha), a belo vino se ne mulja, već se uzima samo ono vino koje izađe ispod prese.

velickovicPrivučeni umetnošću pravljenja vina prepustili smo se izazovu stvaranja ovog vrhunskog zadovoljstva.Vinograd naše vinarije Veličković leži na severoistočnoj padini Banje kod Aranđelovca. Okupana suncem tokom celog dana uz resko strujanje vetra koji ga hladi, pozicija vinograda omogućuje našim vinima da dobiju finu, autentičnu, osvežavajuću notu. Prirodni levak, koji stvaraju sa jedne strane Oplenac i Topola, a sa druge planina Venčac, konstantno hrani naše grožđe svojim prirodnim bogatstvima.U proizvodnji koristimo najsavremeniju tehnologiju, vođeni željom da ukus našeg vina obiluje harmonijom i elegantnim notama koje mu daju specifičnost.Vina vinarije Veličković postavljaju visok standard u proizvodnji malih porodičnih vinarija.

ML: Šta ti je, pored kvaliteta, najvažnije na finalnom proizvodu?
Pored kvalitetnog vina, bilo mi je izuzetno važno da vino bude prepoznatljivo na tržištu, kao i da govori o svom poreklu. Upravo zato sam izabrala etiketu na kojoj se nalaze šare koje podsećaju na granit i mermer, zaštitne znakove Aranđelovca. Može se reći da sam zadovoljna i kvalitetom i vizuelnim identitetom vina. ML: Ko ti je pružio najveću podršku u poslu? Naravno prijatelji i porodica na prvom mestu. Međutim pored njih zaista imam i bezuslovnu podršku starijih kolega iz Udruženja vinara Šumadije. Oni se trude da me upute u tajne zanata. Mi jesmo konkurencija, ali sa druge strane smo se našli u istom neobranom grožđu (smeh) i zato se trudimo da zajedničkim snagama i zalaganjem se izborimo za bolje uslove poslovanja, jer je to jedini način da se ubrza ruralni razvoj.

ML: Koji su to najveći problemi sa kojima se suočavaš i šta je to što država može da učini?
Ono što posao najviše koči jeste obimna administracija i birokratija. Nadam se da će se u budućnosti sve više uvoditi elektronsko poslovanje i elektronska uprava. To bi zaista uštedelo dosta vremena i omogućilo mi da se posvetim primarnom poslu-pravljenju dobrog vina. Što se tiče države, smatram da treba da se posveti izgradnji infrastrukture i to ne samo puteva, već i izgradnji zaštite od poplava, grada i posebno sistema navodnjavanja.

ttttML: Kakvi su utisci sa prethodnoh sajma?
Svaki sajam na kojem sam bila je ostavio na mene poseban utisak, pre svega zbog njihove različitosti i koncepta. Upoznala sam dosta ljudi, ostvarila kontakte i sa mnogima uspostavila neku vrstu saradnje. Takođe dosta sam i naučila od vinskih stručnjaka koji posećuju takve manifestacije i to mi dosta pomaže u radu. Pored toga uz vino i opušteno ćaskanje sa različitim ljudima uvek se lepo provedem.

ML: Koji je tvoj sledeći „potez“?
Sada čekam i sazrevanje zasađenih crvenih sorti, dok se druga berba belog vina flašira. Više ne sanjam o odlasku u inostranstvo, želim da upiše kurs za somalijera kako bi naučila što više o vinu i poslu. Trenutno se najviše bavim pozicioniranjem svog brenda i pojavljivanjem na sajmovima kako bi što više ljudi probalo vino i verujem da se moj posao tu ne završava, jer oni koji ga jednom probaju sigurno će mu se vratiti ponovo.

INTERVJU VODILA: Aleksandra Dukić

Ocenite tekst: