Od Vajmara do Nirnberga

Kako objasniti uspeh najveće evropske ekonomije? On je nesumnjivo rezultanta različitih ekonomskih ali i društvenih činilaca, poput geopolitičkog položaja, narodnog mentaliteta utemeljenog u kulturi i kultu rada koji protestantska etika podstiče. Težište važnosti međuratnog perioda u ekonomskoj istoriji jeste u okolnostima koje su dovele do nezadovoljstva u Vajmarskoj republici i dolaska na vlast nacionalsocijalista, oličenih u jednoj osobi – Adolfu Hitleru.


Bilans stanja Prvog svetskog rata je u uporednoj analizi svih poraženih zemalja bio nepovoljan, a za Nemačku takoreći katastrofalan. Zašto? Ulazak SAD u Prvi svetski rat značio je i obezbeđenje kredita kojima se omogućava finasiranje ratnih pohoda saveznika (u prvom redu Engleske i Francuske). Kada su krediti dospeli na vraćanje, države saveznice su dug prebacile na Nemačku, zahtevajući od nje da plaća ratne odšete. Da bi kupila potrebne dolare, centralna banka (Reichsbank) je morala štampati veliku količinu domaće valute (do 1924. papiermark, potom reichsmark). Pošto naštampani novac nije imao realno pokriće, rast količine novca u opticaju samo je vodio enormnom rastu opšteg nivoa cena (stopa hiperinflacije tokom 1932. je bila blizu 600%). Ovakva mera vodila je konačnom krahu nemačke marke. Pošto je plaćanje ratnih reparacija najviše pogađalo nemačke privrednike, u zemlji je otpočelo javno izjašnjavanje masovnim okupljanjima kojima se negodovalo zbog takve prakse.

Američko bankarstvo
Analizirajući stanje nemačke privrede i nerealni zahtev otplate dugova, američki bankari – pre svih J. P. Morgan banka – doneli su odluku o prepolovljavanju iznosa ratnih reparacija i definisali nešto povoljniju dinamiku vraćanja dugova. Kako bi se podržale investicije u Nemačkoj i smanjile stope nezaposlenosti, Nemačkoj je dato preko 200 miliona dolara kroz kredite (od čega najveći deo iz Morgan banaka). Smatra se da je ovo prvi veliki korak dolaska američkog bankarstva na tlo Evrope i lagano stavljanje svih drugih zemalja u podređeniji položaj, ako se ima u vidu monetarni sistem. Kupovinom emitovanih akcija velikih nemačkih kompanija, čime je postepeno stečeno većinsko učešće u kapitalu, američki bankari (najviše već spomenuti J. P. Morgan) kontrolisali su vodeće industrije u Nemačkoj. Zahvaljujući ovakvoj dokapitalizaciji, nemačka ekonomija se već 1929. godine našla na drugom mestu po veličini u svetu. Te godine, u sledećim nemačkim kompanijama dominirao je američki kapital:
Američka ulaganja su se sa realne ekonomije vremenom širila i na sektor bankarstva, te je tako američki kapital bio prisutan u Deutsche Bank kao i u Dresdner Bank. Jasno je da je ovakva politika „raširenih ruku” mogla imati uporište samo u jakoj političkoj podršci, te je tako, percipirajući buduću političku scenu, finansijski podržana kampanja nacističke partije na čelu sa Hitlerom.

Crni utorak 1929. i otpis reparacija
Padom Njujorške berze (1929), kojim je simbolično demonstrirano urušavanje finansijskog sistema SAD, počelo je postepeno povlačenje kapitala iz inostranstva, umanjivanje odobrenih kredita i sve dublji ulazak u recesiju. Ogromno nezadovoljstvo ljudi rezultovalo je po svim sociološkim zakonitostima, političkim preokretima i dolascima na vlast opozicionih stranaka – u nemačkom slučaju stranke NSDAP. Dolaskom Hitlera na vlast, Nemačka je iznela zahtev za otpis ratnih reparacija koji su takoreći bespogovorno prihvatile i Francuska i V. Britanija. Budući da su političke prilike pogodovale američkim bankarskim interesima kroz slobodan pristup unosnim investicijama, otpočeta je serija povoljnih kredita Nemačkoj, kojima je u skladu sa planovima političkog vrha podržano podizanje vojne industrije. Poznato je da je veliki američki gigant Standard Oil nekoliko godina pre izbijanja Drugog svetskog rata kupio preko 3.000 km2 i izgradio čitav kompleks nafnih rafinerija koje su primarno korišćene u svrhe nacističkih planova.

Dolazak Hitlera na vlast i ekonomski program
Adolf Hitler nije bio preterano zainteresovan za ekonomsku teoriju. U njegovim govorima iz 20-ih godina ekonomska politika nije ni spominjana, osim u kontekstu reparacija nametnutih Versajskim ugovorom i obnavljanja nemačke industrije. Dolaskom na vlast, Hitler je imao minornu ulogu u formiranju ekonomske politike i u samom ekonomskom oporavku nakon velike depresije. Umesto toga, oslanjao se na svoje savetnike u formulisanju politike koja bi bila u skladu sa njegovim političkim i ratnim ambicijama. Jedan od njih je bio H. Šaht (Hjalmar Schacht), guverner Rajhsbanke. Druga važna figura bio je Robert Lej (Ley), koji je bio na čelu Nemačkog radničkog fronta (Deutsche Arbeitsfront) koji je kooridinirao nemačkom radnom snagom. Zajedno su formirali i implementirali ekonomske reforme koje su naizgled ostavljale pozitivne rezultate, ali koje su krile suštinske probleme i pukotine. Neke od njih su reforme poreske politike, donošenje nacionalnog zdravstvenog osiguranja i osiguranja u slučaju nezaposlenosti, uspostavljanje standarda obrazovanja, zabrana pušenja i mnoge druge, ali u samoj srži „nemačkog ekonomskog čuda”, kako ga je Hitler opisao, bili su programi usmereni ka smanjenju nezaposlenosti, naoružanju kao i uspostavljanju samodovoljnosti. Proizvodnja i smanjenje nezaposlenosti Ekonomska politika u vreme nacizma se bazirala na onu primenjenu u fašističkim zemljama, poput Italije. U fašizmu, resursi i proizvodnja su podređeni „višim” interesima države, nasuprot profitu, nadnicama ili životnom standardu. Fašističke vlade su kontrolisale proizvodnju diktirajući količine koje bi se proizvodile, kao i alokaciju resursa poput zemlje i sirovina. Nasuprot sovjetskom modelu, proizvodnja se nije odvijala centralnoplanski, već je postojalo tzv. partnerstvo između države i privatnih kompanija, kao i animozitet prema bilo kakvoj sindikalnoj aktivnosti – u duhu ideje da se bilo kakvi lični interesi moraju podrediti državi. U privatnim kompanijama preduzetnička uloga je zamenjena rukovodstvenom. Ti rukovodioci naizgled upravljaju preduzećem koje im je povereno: kupuju i prodaju, zapošljavaju i otpuštaju radnike, otplaćuju dugove i plaćaju kamate. Ali u svim svojim aktivnostima oni su obavezni da se bezuslovno pridržavaju naredbi koje donosi vladina vrhovna kancelarija za upravljanje proizvodnjom. Ova kancelarija (Reichsvirtschaftsministerium) diktira firmama šta i kako da proizvode, prema kojim cenama i za koga. Time razmena na tržištu postaje farsa. Nacisti su pokrenuli programe masivne javne potrošnje radi stimulacije ekonomije, stvaranja poslova i podsticanja ekonomskog rasta. Jula 1934. vlada formira nacionalnu službu rada (RAD, Reichsarbeitsdienst), čije zaduženje je bilo da se regrutuju nezaposleni Nemci u velike radne timove i potom uključe u javne radove – sektor građevinarstva ili poljoprivredne poslove. Među prvim i najvažnijim programima RAD-a bila je izgradnja mreže autoputeva: stotine kilometara novoizgrađenog autoputa je stimulisalo razvoj automobilske industrije. Godine 1937. osnovan je Volkswagen – kompanija koju država finansira za proizvodnju jeftinih automobila, dostupnih prosečnoj nemačkoj porodici. Do 1936. dva miliona Nemaca je radilo u građevinskoj industriji i ovi projekti su rekonstruisali i renovirali većinu berlinskih javnih zgrada. Do 1936. je, po zvaničnoj statistici, dostignuta puna zaposlenost, doduše manipulacijom podacima kako bi odavali utisak visoko dostignutog razvoja. Žene, politički protivnici i Jevreji nisu uopšte uključeni u statistiku, a Jevrejima je potpuno ukinuto pravo na zapošljavanje i konfiskovan im je svaki vid imovine.

Naoružanje i međunarodna razmena
Drugi faktor nemačkog ekonomskog rasta je bio njegovo naoružanje, koje je postalo nacionalni ekonomski interes. Hitler je započeo programe naoružavanja i proširenja ljudstva Nacionalne odbrane (Reichswehr) ubrzo nakon što je došao na vlast, uprkos ograničenjima Versajskog ugovora. Godine 1935. Reichswer se transformiše u Wehrmacht, uvedena je obavezna vojna služba i povećana je armija na 550 hiljada ljudi. Osnovni problem je bio taj što su nemačke industrije i dalje bile visoko zavisne od uvoznih sirovina. Na Nirnberškom mitingu 1936. Hitler je u svom govoru najavio novi četvorogodišnji ekonomski program: „Nemačka mora postići potpunu samostalnost u proizvodnji svih sirovina koje može proizvesti nemačka veština, naša hemijska industrija, naša mašinska industrija i naši rudnici.” Dakle, ekonomija protekcionizma. Glavna ambicija Hitlerovog programa bila je širenje granica Nemačke, ali i uspostavljanje ekonomski samodovoljne ekonomije, što je značilo uvođenje protekcionističkih barijera uvozu. Cilj je bio minimiziranje stranih uticaja, što predstavlja tipični slučaj ekonomske kontraproduktivne ksenofobije. Četvorogodišnji plan je takođe predstavljao tajni kod za kreatore nacističke ekonomije da započnu pripreme za rat. Izgradnja naftnih rafinerija, fabrika za recikliranje, preradu i topljenje čelika i aluminijuma, osmišljavanje supstituta za materijale i dobra koja Nemačka nije mogla da proizvede, dala je neke rezultate, koji su bili opet daleko od uspostavljanja samodovoljne ekonomije – 33% sirovog materijala i 20% hrane se uvozilo. Kao što je pisao Mizes – jedna intervencija generiše drugu, kako bi pokrila njene nuspojave. Jedan tip intervencionizma je posebno specifičan za nacističku Nemačku. Naime, nakon što je trgovina sa Sjedinjenim Državama drastično smanjena, Šaht je ugovorio niz bilateralnih trgovinskih sporazuma sa zemljama jugoistočne Evrope. Ovi sporazumi su uključivali određenu robu po stopi razmene između nemačke marke i strane valute, fiksiranoj na nivou različitom od stvarne, tj. realne stope razmene, što je davalo Nemačkoj monopol u trgovinskoj razmeni sa ovim zemljama te mogućnost stvaranja političke veze sa njima.

Od državne ka društvenoj intervenciji
Tokom Velike ekonomske krize, nakon kraha berze 1929, mnogi ekonomski teoretičari su se, inspirisani Kejnsom, okrenuli alternativnim intervencionističkim pristupima, te je tokom međuratnog perioda Hitler bio posmatran kao još jedan protekcionistički centralni planer, koji je prepoznao mane slobodnog tržišta i potrebu za nacionalno-vođenim ekonomskim razvojem. Da li možemo da posmatramo njegovu ekonomsku politiku odvojeno od antisemitizma, rasizma, genocida i svih ostalih strahota njegove vladavine? Teško, jer je teško odvojiti ekonomsku politiku koja je služila kao potpora ratnoj mašineriji i ideologiji ograničavanja svih sloboda – građanskih, političkih i ekonomskih. Glomazni levijatan koji žrtvuje blagostanje pojedinca apstraktnom konceptu „opšteg dobra”, „državnih interesa”, nacije i sl. na kraju dovodi samo do blagostanja njegove elite. I pored mana koje kapitalizam ima, potpuno oduzimanje imovinskih prava i prava na slobodnu odluku na tržištu ne vodi do rešenja, već do domino efekta u kojem se oduzimaju sva ostala prava i uvodi totalitarizam. Sa pogubnim posledicama.

AUTORKE: Filipa Ristovska i Dijana Marković

Ocenite tekst: