Orao nad napuštenim gnezdom

Drevni narodi su, zagledani u nebo, promatrali let orlova i izabrali ga za simbol slobode. Prirodno je da orao brani svoje gnezdo i potomke. A koga će sloboda štiti ako svojom voljom čovek odluči da je napusti? U Srbiji je u poslednjih deset godina čak za jednu trećinu povećan broj onih koji su doneli upravu tu odluku.


„Čvrsto sklopljeni očni kapci, dadilje svih suza, ponovo su im pevale uspavanku. Karte su igrale Džajv u njegovim rukama. Dok su hrlile prema drvenom stolu, željne da prikažu završnicu, ja sam se molila da, makar ovaj put, promene koreografiju. Za to vreme, kundak automatske puške 47-m kupao se u Stenovim oznojenim rukama. Metak je nestrpljivo čekao naredbu željan slobode.”

Ko meri vreme?
Prema Godišnjem statističkom izveštaju o zatvorima navodi se da je više od 90% evropskih kapaciteta popunjeno i da u Srbiji stopa rasta zatvaranja iznosi 6,6%. Ako Srbija, koja još nema „doživotnu”, ne prihvati uslovni otpust koji evropski zakon nakon dvadeset pet odležanih godina smatra obavezujućim, neće je, izgleda, ni imati. U Srbiji je, takođe, moguć otpust nakon odležane 2/3 ali nije obavezujuć već zavisi od volje suda. Da li takva praksa odgovara kukolju sudstva, željnog da presudi životu, državnom vrhu ili moćnim pojedincima? Možda onima koji ne žele Evropu? Evropski uslov za otpust je, primereno ponašanje i ne učiniti više od dva disciplinska prestupa tokom boravka. Kada se stavimo u poziciju zagovornika nepostojanja večne kazne, dođemo do zaključka da će, zaista, pre izaći sa doživotne nego četrdesetogodišnje robije. Interesantna je statistika zemalja u okolini. Dok Hrvatska zagovara 50 a BIH 45 godina, Slovenija i Makedonija nisu ukinule doživotnu.

Kompas pokazuje severni put
Pošto statistika apeluje na pretrpanost zatvora, visoku stopu povraćaja i novih zatvaranja, jasno je da treba nešto promeniti. Norveška je odlučila da promeni svest zatvorenika. Srbija je rešila da gradi i menja enterijere zatvora. Ko za sada vodi? Norvežani sprovode koncept „restorativne pravde” gde osuđeni imaju mogućnost da uče, budu baštovani, poljoprivrednici ili da pecaju. Daje izuzetne rezultate gde u društvo vraća osvešćene i zaista poboljšane pojedince i sve je manje onih koji se odluče za kriminal. Oni žele da poprave štetu šireći lek rada i svrhe protiv opake epidemije kriminala, i taj lek se, poput droge širi i van granica zatvora. Nije li to pravi uspeh? I dok Norveška likuje, na srpskim jutarnjim vestima čućeš kako se država trudi da poboljša raspoloživost, gradi nove ustanove, obnavlja stare i obezbeđuje smeštaj. Time izgleda želi dobrodošlicu i nada se novim stanarima. Na 100 zatvorskih mesta dolazi 109 osoba. Norveška ulaže u lek a mi volimo vidljivu, nepokretnu imovinu, i puštamo da raste baza iz koje se, na žalost, širi epidemija. Srbijo, ovaj dvoboj si izgubila.

Večnost zaustavljenog sata
Evropska konvencija o ljudskim pravima računa na bar trunku dobrote i na nju se poziva dajući nadu i najsvirepijim osuđenicima. Reč „doživotno” za njih je okrutna, duga i nefer. I zaista, koliko puta smo se pokajali odmah pošto smo učinili nešto? Iz tog ugla treba dati šansu svakome i popraviti ono što se popraviti može. A šta znači „doživotno” za najbliže žrtve, za javnost, za osuđenika, za žrtvu? Za tebe kao posmatrača je trenutno zadovoljenje pravde jer si sa tugom pratio čitav tok događaja i nadao se najstrožoj kazni. Za najbliže privremena sreća i tužno olakšanje. Za javnost čuvena rečenica: „Ima Boga“.

Odgledati film: „Bekstvo iz Šošenka“, po romanu Stivena Kinga.

Za osuđenika, trenutno pomirenje sa sudbinom. Za Tijanu Jurić, Miloša Mileusnića, malu Anđelu i sve ostale žrtve? Glavna uloga u tužnoj priči na koju ćeš jednom naići ili je čuti i fotografije koje su ućutkale kazaljke. srpskih 40 ili evropskih bezbroj sa uslovnih 25 samo su godine koje će se menjati u skladu sa zakonima. Ono što se neće menjati godinama je bol najbližih, nesanica krivca i istina koja se najčešće prećuti.

Orlov povratak novom gnezdu
„Loše karte ovaj put“, izgovorila sam sa olakšanjem. Greh je ljutito gledao kako moje oči oslobađaju uspavane suze.„Ovaj ipak pripada tebi“, rekao je greh. Kiša je počela da zasipa užurbane stanovnike umornog grada. Na krovu napuštene fabrike Sten je pokušavao da obriše vodu koja je uporno smetala njegovim kapcima. Kleo je nebo, dok mu se pogled nije zaustavio na orlu koji je uporno kružio nad njim ni ne pomišljajući da ga on prati oduvek. Taj metak nikad nije dobio naredbu.”

AUTORKA: Ljuba Brković

Ocenite tekst: