Oskudica u izobilju

Pre dve godine, država je napravila veliki korak napred – Republički zavod za statistiku (RZS) načinio je mapu siromaštva Srbije, koja nam, zajedno sa Anketom o prihodima i uslovima života (SILC) i drugim podacima, daje mnogo jasniji prikaz života u Srbiji. Da li smo stvarno najsiromašniji u Evropi?


Siromaštvo i Srbija su pojmovi koji se često zajedno koriste, kao da idu jedan uz drugi. Šta je, u stvari, siromaštvo i gde se povlači granica? Ako živite sami, sa mesečnim primanjima uznad 15.416 dinara, Vlada Republike Srbije smatra da niste u riziku od siromaštva. Ali, ako pitate stanovništvo, dve trećine će vam reći da teško sastavlja kraj sa krajem i da ih samo trošak krova nad glavom znatno opterećuje.


Ljudi mladi, problemi stari

Mladi starosti od 18 do 24 godine u najvećem su riziku od siromaštva. Mnogi ne poseduju adekvatan vid obrazovanja u rodnom gradu, te se moraju uputiti u prestonicu kako bi se dokopali znanja. Dakle, troškovi obrazovanja i življenja se povećavaju. Ukoliko nisu u situaciji da budu izdržavani od strane bliskih rođaka, utoliko su primorani da samostalno zarađuju i uporedo studiraju, uzmu studentski kredit ili da, jednostavno, ne studiraju. Prema Zakonu o učeničkom i studentskom standardu, primalac studentskog kredita ne može istovremeno dobijati i neki drugi kredit ili stipendiju. Zašto država ne želi da dodatno nagradi vredne i talentovane studente, već ih primorava da paralelno rade i studiraju? Nailazimo na sledeću prepreku – poslodavci koji previše očekuju i žele gotov proizvod. Tokom studija mladi se teško mogu zaposliti u struci, dok se ta verovatnoća neznatno povećava nakon školovanja. S tim u vezi, često pribegavaju „poslićima” van struke, u cilju obezbeđivanja kirije, osnovnih namirnica i, naravno, samog obrazovanja. U mladima, koje treba podstaći na usavršavanje, prethodno navedenim stvarima izazivamo upravo suprotno. Da li perspektivan pojedinac mora da vrši izbor između usavršavanja i opstanka? Naravno, nisu svi mladi koji žele da studiraju savesni i odgovorni. Šta se dešava sa onima koji ne rade, a studiraju? Oni su takođe izdržavana lica, ali tada raspolažu slobodnim izborom.

„Ako si siromašan, brini se za sebe; kad se obogatiš, pobrini se za drugeˮ  ̶  kineska poslovica.

Nezaposlenost nije problem koji isključivo pogađa mlade. RZS izveštava da je na kraju 2017. godine stopa nezaposlenosti iznosila skoro 15%. Na prvi pogled, navedena brojka ne deluje enormno. Međutim, kada se uzme u obzir činjenica da je skoro 500 hiljada stanovnika nezaposleno, već uočavamo razloge za zabrinutost. Dok procenat aktivnog stanovništva jedva prelazi 50%.

Gde se siromaštvo nalazi?
Ako živite u Beogradu, najverovatnije niste svesni razmera siromaštva, jer u prestonici stopa rizika od siromaštva iznosi samo 5%, a najveći broj građana ima završenu srednju školu. Južni i jugozapadni regioni imaju najveće stope siromašnih, koje negde dostižu i neverovatnih 66%. U ovim opštinama, najveći je broj stanovnika koji nemaju završenu osnovnu školu i žive od socijalne pomoći, a u odnosu na ostatak zemlje, nejednakost dohotka je veća. Da li siromaštvo nastaje kao rezultat neobrazovanosti ili je u pitanju lenjost? Ako prvi razlog preovladava, zašto država ne učini obrazovanje pristupačnijim? Da li razlika u platama ima demotivišući karakter? Podaci su javni i dostupni svima. Zašto državu nije briga za Tutin, gde dve trećine stanovnika živi sa manje od 15 hiljada dinara mesečno?

Nejednakost za sve
„Ako si siromašan brini se za sebe, а kad se obogatiš, pobrini se za drugeˮ, stara je kineska poslovica. Kako bi drevni Kinezi reagovali kada bi saznali da osam najbogatijih ljudi na svetu poseduje istu količinu novca koliko i polovina ukupnog svetskog stanovništva? I u Srbiji nejednakost dohodaka uzima sve veće razmere. Najbogatijih 20% stanovnika Srbije ima skoro 10 puta veći dohodak u donosu na 20% najsiromašnijih. Svaka država smanjuje nejednakost prikupljanjem poreza i distribucijom socijalnih transfera ugroženim grupama. Na osnovu Ankete o životnom standardu iz 2007. godine, Srbija ovim merama smanjuje Đini koeficijent bruto dohotka za oko 25%, međutim, to je i dalje značajno manje u odnosu na razvijenije privrede. U slučaju zemalja članica OECD-a, ovo smanjenje u proseku iznosi 33%. Zašto preraspodela nije efikasnija? Visina Đini koeficijenta je zabrinjavajuća – Srbija se po visini nejednakosti dohodaka nalazi iznad svih zemalja članica EU. Teorijski, njegova vrednost kreće se u intervalu od 0 do 1, gde manji broj označava pravedniju raspodelu. U svetu se obično kreće od 0,25 (skandinavske zemlje) do 0,6 (uglavnom afričke zemlje). Podaci iz 2016. godine govore da je Srbija imala najveću vrednost Đini koeficijenta u Evropi, koji je iznosio 0,36.

Prema procenama Svetske banke, u Srbiji je u 2017. godini oko 380 hiljada građana živelo sa manje od 1,9 dolara dnevno.

Pored raspodele dohotka, još jedan pokazatelj nejednakosti su šanse koje stoje na raspolaganju svakom pojedincu. Srbija zaostaje – materijalno uskraćeno stanovništvo ne može sebi priuštiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu. Na osnovu PISA testiranja utvrđeno je da deca iz najsiromašnijih porodica u proseku zaostaju dve školske godine za svojim bogatijim vršnjacima. Da li problem dohodovne nejednakosti nastaje samo kao rezultat vođenja loše politike ili odgovornost leži na nama kao pojedincima? Živimo u vremenu ubrzane globalizacije liberalno-kapitalističkog sistema. Da li nas svakodnevno bombardovanje informacijama previše opterećuje te je otuđivanje naš mehanizam odbrane? Zašto je menadžerima glavni cilj profit po svaku cenu? I radnik na najnižoj poziciji je nečiji prijatelj, roditelj, dete; zar i on ne zaslužuje platu kojom će moći da se izdržava? Nejednakost ukupnog dohotka obuhvata nejednakost dohodaka od rada (plata) i kapitala (bogatstva), dok svi oni zajedno čine azbuku nejednakosti. Nejednakost plata predstavlja jedno od glavnih nezadovoljstava pojedinaca. Građanin sa prosečnim primanjima često ne može priuštiti zadovoljenje egzistencijalnih potreba. U takvoj situaciji, pomenuti se često pozivaju na nepravičnost raspodele plata. Većina pojedinaca smatra da rad i dohodak od rada nisu proporcionalni, odnosno smatraju da ulažu mnogo više napora nego što im je plaćeno. Svakako ima i onih koji iz određenih ličnih razloga, poput invaliditeta ili nemogućnosti školovanja, imaju ispodprosečna primanja. Takođe, osobe koje se pozivaju na nepravičnost, pozivaju se često i na nemoral, koji uglavnom predstavlja personalni doživljaj pojedinca. S tim u vezi, ne dovodi do siromaštva, ali se ponekad siromaštvo i nejednakost njime opravdavaju. Da li je nejednakost nemoralna? U nadi da će izazvati odgovarajuću društvenu i državnu reakciju, običan narod povećava značaj morala u cilju opravdanja sopstvene teške materijalne situacije. Stoga, siromaštvo je ponekad subjektivni osećaj, odnosno doživljaj pojedinca. Takođe, određene ljude statistika ne svrstava u siromašne, ali njihov subjektivni osećaj govori drugačije.

Slika Srbije
Svaki četvrti stanovnik Srbije je u riziku od siromaštva. Srednji sloj društva kao da ne postoji, siromaštvo uzima ogromne razmere u korist više klase, a niži sloj se disporporcionalno povećava. Od strane građana koji u njoj žive, rade i uče, retko, skoro nemoguće je čuti pozitivne komentare o ekonomskom sistemu Srbije. Zašto je to tako? Zbog nemaštine, nezadovoljstva prema vlasti, ekonomiji i narodu ili zbog apatije uopšte? Kritikovanje države može biti rezultat promašenog fokusiranja na stvari i situacije koje kao pojedinac ne možemo promeniti. Naravno, realna situacija ukazuje na to da je loše. Koliko loše? Prosečan građanin će vam odgovoriti dovoljno loše, pripadnik nižeg sloja društva da je preteško, a onaj koji se nalazi u sastavu više klase ne smatra da uopšte postoji problem. Dokle god siromaštvo postoji kao pojam, na njega se neće reagovati. U situaciji kada bude obuhvatao većinu stanovnika, on će se smatrati problemom koji treba eliminisati. Do tada, siromaštvo će biti okarakterisano kao prinudni čin posedovanja etikete „siromašan”, opisan uz opravdanje: „Mora neko biti i siromašan, ne mogu svi imati velike plate i ogromna nasledstva.”

Neki ekonomisti smatraju da bi visoke progresivne stope poreza mogle umanjiti nejednakost. Progresivna stopa poreza nalazi se u pozitivnoj korelaciji sa dohotkom od rada, odnosno količina poreza koju država naplaćuje određenom pojedincu se povećava sa rastom njegovog dohotka od rada. Sprečavanje bogatih da više zarađuju i samim tim poseduju viši dohodak od rada dovelo bi kako do njihove štete tako i do smanjenja blagostanja najsiromašnijih. Takođe, progresivna stopa poreza može dovesti do „sive ekonomije”, bogatiji pojedinci mogu neprijavljeno raditi, izbegavati porez i tako obezbeđivati dodatni dohodak. Pomenuti mehanizam smanjenja nejednakosti može isključivo vršiti jednu funkciju: punjenje budžeta države, te bi ona trebalo da transferima budžet preraspodeli tako da najosetljivije grupe ne žive na ivici egzistencije. Transferi su subvencije domaćinstvima od strane države i najpotrebniji su porodicama sa članovima koji se ne mogu izdržavati – decom i starima.

U Srbiji, na dečiji dodatak i novčanu socijalnu pomoć izdavaja se duplo manji procenat BDP-a u odnosu na prosek zemalja članica EU. Porodilje su takođe diskriminisane na osnovu plata koje su zarađivale pre uzetog bolovanja. Promenom zakona 1. jula ove godine, osnovica naknade računa se kao prosek plata stečenih 18 meseci pre otvaranja bolovanja, ali ona ne može biti veća od tri prosečne mesečne zarade. Buduće mame koje dobro zarađuju moraju da biraju između potomstva ili pune plate, a one sa nižim primanjima mogu očekivati naknade koje nekad iznose manje od 1.000 dinara, što tek uvećanoj porodici nije ni približno dovoljno za podmirenje životnih potreba. Na porodiljsko bolovanje pravo mogu imati oba roditelja, ali očevi mogu voditi brigu o detetu samo ako je majka u radnom odnosu, što ne važi u obrnutom slučaju. Fundamentalan problem je što se kao mera štednje penzije progresivno smanjuju. Većina podataka ukazuje na to da smo jedino po nejednakosti vodeći u Evropi. Da li je za to kriva država ili stanovništvo?

AUTORKE: Maša Savić i Bojana Nešković

Ocenite tekst: