Otišao sam, i nije mi žao

Budite se ujutru sa strašnim kašljem i zapušenim nosem. Teško gledate, a još teže dišete. Ipak, ne možete na posao, morate kod lekara, osećate da vas groznica obuzima. Javljate šefu da ste bolesni i da nećete moći da dođete, a on vam odgovara da nema problema i želi brzo ozdravljenje. Izlazite na stajalište gradskog autobusa, ekran pokazuje da autobus stiže za 4 minuta – i zaista, kroz 4 minuta autobus se zaustavlja ispred vas. Dolazite kod lekara, gde vas sačekuju prijatne sestre – gužve nema. Ubrzo ulazite u ordinaciju, doktor vas pažljivo sluša, želi da čuje detalje, kako se osećate, da li imate još nekih tegoba, kad su počele. Posle prijatnog pregleda i razgovora, daje vam recept i ispraća vas sa osmehom. Trebalo je da taj dan idete do nadležnih službi kako bi produžili ličnu kartu – srećom sve može da se odradi elektronski i karta će stići kroz par dana na kućnu adresu. Posle par dana i vikenda vraćate se na posao gde vas šef na hodniku pita jeste li ozdravili i kako se osećate, poželi vam ugodan dan i srećan rad. Sedate za svoj radni sto i nastavljate započete poslove.

Zvuči nemoguće? Zvuči bajkovito? Zvuči kao da to nije Srbija? To je zato što i nije. U pitanju je Nemačka… Ili Švajcarska, ili Norveška… U stvari, prema istraživanju magazina Nedeljnik, sprovedenog na uzorku od 31.000 ljudi, zvuči kao razlog broj jedan za otići iz Srbije – sistem. U ovoj anketi laskavu titulu „pobednika“ u teškoj kategoriji „Razlozi za otići preko“ doneo je, istina tesnom pobedom, odgovor „Jer želim da živim u uređenoj zemlji“, sa 3.256 glasova. Ne tako daleko iza, srebro i bronzu donose odgovori „Zbog nesposobnih i lopovskih političara“ i „Zbog korupcije“. Zapravo, odgovor za koji bismo svi bez razmišljanja pomislili da je pobedio, „Zbog male plate“, nije ni među prvih pet (zauzeo je osmo mesto). Šta se zapravo krije iza toga?

Prvo, malo svima nam omiljene statistike. Poslednjh, sada  već decenija, Srbija se suočava sa problemom iseljavanja stanovništva, pre svega mladog i pre svega u zemlje zapadne Evrope. Godišnje Srbiju napusti oko 35.000 ljudi, a 2015. ta cifra je dostigla svoj maksimum od 60.000 iseljenika. U poslednjih 19 godina, procenjuje se da kumulativno taj broj iznosi oko 500.000 ljudi, što je ekvivalent stanovnika Niša i Novog Sada zajedno. Prema istraživanju organizacije „Srbija21“, od ukupnog broja građana Srbije, 22% su na pitanje „Da li želite da odete iz zemlje?“, odgovorili potvrdno. Od tog broja najviše je mladih, oko 34% , starosti između 18 i 29 godina. Od onih koji su već otišli “preko” skoro polovina ne planira da se vrati, dok bi se oko trećine ispitanih vratilo, ali tek pošto odu u penziju.

Kao što je već rečeno, najveći motiv nije novac. Ako je tako, postavlja se pitanje – gde smo pogrešili kao društvo? U kojim smo to segmentima zakazali i izazvali „glasanje nogama“ skoro petine stanovništva? Ispostavlja se da je odgovor jednostavan – u svim. Rezultati Nedeljnikove ankete govore nam da je urušavanje institucija, pravnog i moralnog poretka dostiglo tolike razmere da se izgubio osećaj da stvari ikada mogu da se postave na zdrave noge. Mladi, podučeni i zastrašeni iskustvima svojih roditelja, radije biraju lakši put i odlaze tamo gde neće morati da brinu o tome da li će najbazičnije i najbanalnije obaveze morati da obavljaju danima umesto minutima, gde neće morati u operacionu salu da idu sa molitvenikom i trocifrenim euro banknotama. Idu tamo gde ih niko neće deliti po nacionalnosti, veri, ili orijentaciji bilo koje vrste. Gde pojam socijalna pravda nije svedena na frazu „budi srećan što imaš posao“ i gde izvršitelji ne plene stan za par hiljada duga za struju. I ne možemo ih kriviti. Razumljivo je da ne žele da žive u društvu za koje kao da je vreme stalo 1991. Razumljivo je da ne žele da svako jutro kreću na posao dva sata ranije, jer nikad se ne zna kad autobus može da zakaže, kašnjenje nekad može da znači i otkaz, a diploma fakulteta, pod pritiskom inflacije istih, devalvira iz dana u dan. Nećemo ulaziti u detalje slike današnjice, života i studiranja u Srbiji, nema potrebe. Svi smo toga već svesni. Pitanje je šta dalje?

Ministarstvo za rad početkom ove godine osnovalo je radnu grupu koja će se baviti sprečavanjem odliva mozgova, ali postavlja se pitanje da li radna grupa, ukoliko se na njoj stane, može da učini bilo šta da preokrene trenutne trendove. Ali za sad to je gašenje već razbuktalog požara čašom vode.

Mi smo generacija koja će odlučiti sudbinu ove zemlje. Od naše odluke da odemo ili ostanemo zavisi da li će Srbija nastaviti da živi ili će postati starački dom od 88.000 kvadratnih kilometara. Naša domovina nam je dosta toga uzela – detinjstvo i mladost, a zauzvrat nije dala ništa. Ali uprkos svemu što se dešavalo, uprkos svim šansama i uprkos lakoći sa kojom možemo da negde drugde izgradimo sebi pristojan život, ova zemlja zaslužuje barem jednu šansu, barem jedan pokušaj da reformišemo društvo nabolje, da za 20 godina budemo ponosni na ono što smo postigli i da nekim budućim generacijama ostavimo zemlju bolju nego kakva je nama predata. Na nas je pao, ničim zasluženo, teret da ispravljamo greške za koje nismo krivi. Potrudimo se da istrajemo, ne zbog njih, već zbog nas.

Ukoliko ne uspemo, ne ostaje ništa drugo nego stari dobri kliše – poslednji nek ugasi svetlo.

AUTOR: Nikola Jevđević

 

Ocenite tekst: