Pasivnost ne vodi u budućnost


“Studenti kao intelektualna elita su mit koji datira iz XVIII veka, kada je studiranje bilo dostupno samo eliti; danas je to zamena teza, koju su svesno podupirale kasnije generacije mnogih političkih elita u čemu im je zdušno pomagao adolescentski egocentrizam u obrnutoj srazmeri sa znanjem, moralom i iskustvom.” – Ž. Zubić


2016-03-31t095534z_951058539_lr1ec3v0rkbrg_rtrmadp_3_france-protestsDruštveni položaj i politička uloga studenata kao jedne široke heterogene grupe je često kritikovan. Nekada sa razlogom i argumentovano, a ponekad jer su studenti vredan instrument podložan za ostvarivanje različitih političkih ciljeva i ideja. Organizovan i planiran aktivizam studenata u Srbiji je u ovom trenutku utopijska misao. Jedinstvene zahteve i tvrd stav studenti najčešće pokažu samo u oktobru prilikom sumiranja ispitnih bodova i upisa godine tražeći od fakulteta i nadležnog ministarstva manji broj bodova potrebnih za upis u narednu školsku godinu ili povećanje broja ispitnih rokova. Za sada, ovo izgleda kao najveće od svih studentskih pitanja, a ostala su očigledno irelevantna ili su studenti potpuno nezainteresovani za važna društvena dešavanja.

U nedostatku vizije
Prva pojava koja svakom Beograđaninu pada u oči je ta da studenti iz Velike škole (kasnije Univerziteta) u velikoj množini od jutra, preko večeri, do ponoći sede u kafanama. Da ne misli ko da sam se ja sada ′umudrio′, pa hoću da držim predavanje o lepom ponašanju. Ja samo hoću da potvrdim to da studente u Velikoj školi ne interesuje nauka. Svako je učio samo zato što je znao da ga po završetku studija čeka služba.”

Ovo je citat iz sada već čuvenog teksta “Kako su nas vaspitavali” koji je napisao naš publicista i filozof Svetozar Marković još 1868. godine. Sličnosti današnjih i tadašnjih studenata su jasno vidljive, a vreme koje je proteklo ipak nije doprinelo da naše obrazovanje bude funkcionalno, kritički nastrojeno i savremeno. Studenti i danas uče za službu, naučna materija se ne preispituje, usvajaju se zastarela i prevaziđena rešenja, dok se mnogi stavovi prihvataju bez akademske debate i kulture razgovora koju je neophodno održavati. U velikom broju važnih državnih i društvenih pitanja studenti nisu imali adekvatnu ulogu ili su propustili da je preuzmu čime se nastavlja pasivan i neodgovoran odnos prema temama koje će bitno uticati na budućnost svih nas. Univerziteti su nekada bili mesta iz kojih su poticale ključne reforme za jedno društvo. Ovakvo shvatanje još uvek živi u određenim zemljama zapadne Evrope, ali, nažalost, ne i u našem sistemu visokog obrazovanja. Predvodnici promena su obično studenti koji ne žele da prihvate jednostrane monologe u “jednodimenzionalnom propagandnom prostoru.”

U velikom broju važnih državnih i društvenih pitanja, studenti nisu imali adekvatnu ulogu ili su propustili da je preuzmu, čime se nastavlja pasivan i neodgovoran odnos prema temama koje će bitno uticati na budućnost svih nas.

Jedna od prvih i poznatih pobuna desila se kada je u novembru 2011. godine oko sedamdeset studenata Univerziteta Harvard napustilo predavanje poznatog profesora ekonomije Gregorija Menkjua pružajući podršku pokretu “Okupiraj” (Occupy) i stavu da konzervativna ekonomska politika povećava nejednakost prihoda u SAD. Slične nedoslednosti između znanja u udžbeniku i svakodnevnih izazova primetili su i studenti u zemljama Azije i Latinske Amerike, ali ne i studenti u našem regionu.

Iskustva iz inostranstva
Pojam studentskog aktivizma i organizovanja obuhvata delovanje u različitim oblastima savremenog života – politike, ekonomije, socijalnih problema, ekologije ili kulture. Veća studentska okupljanja u Srbiji oko određenog pitanja desila su se 1996. godine i bila su političkog karaktera, a odnos akademske zajednice prema tom protestu je i danas podeljen.
Studente univerziteta u Srbiji verovatno ne interesuju različite izmene zakona, ali
su izmenama zakona o radu 2006. godine širom Francuske počeli veliki studentski protesti koji su podstakli debatu o spornom zakonskom rešenju između studenata, sindikata i nadležnog ministarstva. Francuski studenti su se složno okupljali i 2007. godine kada su bile sporne izmene u zakonu o penzijskom osiguranju, čime su pokazali svoj snažan društveni položaj. Engleski studenti su se okupili 2010. godine u Londonu, Kembridžu i Birmingemu protestujući protiv odluke Vlade da smanji budžetska sredstva namenjena ustanovama visokog obrazovanja. Naredne, 2011. godine, desio se talas studentskih protesta širom Čilea, gde su studenti zahtevali izradu novog zakonskog predloga o visokom obrazovanju i rešenje problema nejednakosti u prihodima među stanovništvom. Još jedan veliki studentski štrajk je organizovan 2012. godine u Kvebeku (Kanada) protiv odluke nadležnog ministarstva da podigne cenu školarine na svim univerzitetima, protesti su trajali sto dana. 
Ogroman potencijal studentskog udruživanja treba posmatrati objektivno. Sa jedne strane, studenti ne mogu uzeti učešće u rešavanju najsloženijih društvenih problema, dok su sa druge strane upravo oni bili predvodnici korenitih i temeljnih promena. Sve u svemu, sa njima se ne može, a bez njih još teže

AUTOR: Milan Smikić

Ocenite tekst: