Pitanje nezavisnosti Katalonije

Sukobi, građanski ratovi i protesti svakodnevna su tema svih svetskih medija. Ipak, obično se odigravaju na drugom kraju sveta, u Siriji, Libiji, Venecueli… Šta se događa kada na vrata zakucaju razvijene i uređene države i kada ponovo dovode u pitanje celovitost Evropske unije?


CatalanArt-142x110-714x578_FotorcropZA:
Katalonija sa svojih 7,5 miliona stanovnika (16% populacije Španije) predstavlja ekonomski najrazvijeniji region u državi. Stopa nezaposlenosti u Kataloniji iznosi oko 13%, što je za neka četiri procentna poena niže od državnog proseka, a BDP po glavi stanovnika viši je za oko 3000 evra u Kataloniji. Porezi koje vlada Španije naplati od Katalonije iznose čitavih 17 milijardi evra, a neravnomerna raspodela budžetskih sredstava učinila je da se najbogatiji region bori da obezbedi osnovne usluge za svoj narod, kao i nagomilavanje dugova prema vladi. Nemogućnost za dobijanje barem fiskalne nezavisnosti, definitivno predstavlja jedan od glavnih argumenata za raspisivanje referenduma.

Iza kulisa
Ekonomska pitanja samo su vrh ledenog brega u pitanju nezavisnosti Katalonije. Katalonci ne plešu flamenko, a borbe bikova smatraju varvarskim i okrutnim. Ne govore španski već katalonski, imaju svoju zastavu, običaje i kulturno nasleđe. Koreni problema Katalonije i Španije dosežu duboko u prošlost. Njihov nacionalni identitet opstao je i posle diktature Franciska Franka i njegovog ukidanja Đeneralitata tj. Vlade autonomne pokrajine Katalonije (garancija njihove autonomije). Korišćenje Katalonskog jezika za vreme diktature Franciska Franka bilo je zakonom zabranjeno i  vodilo je političkom ugnjetavanju. Posle Franka, Đeneralitat je vraćen, ali se nije daleko odmaklo u zaštiti njihove kulturne baštine, o čemu govori i podatak da se katalonski jezik ne svrstava u 24 zvanična jezika Evropske unije, iako se nalazi na devetom mestu po broju ljudi koji ga koriste. Katalonija je jedna od teritorija koje su najviše razvijene, te Katalonci smatraju da nije u redu da većina novca odlazi u Madrid, gde oni nemaju velikog uticaja. Katalonci su čvrsto rešeni da očuvaju svoju tradiciju, specijalitete i običaje, a ako ikada Salvadora Dalija pred Kataloncem nazovete španskim slikarom, verovatno ćete dobiti lekciju iz istorije.

Ko će odlučiti?
Španska vlada referendum proglašava nezakonitim, onemogućava i osporava izbore. EU za sada zauzima neutralni stav, ali upozorava da Katalonija neće moći da nastavi da bude član zajednice, već će biti pokrenut postupak ponovnog uključenja. Na našim prostorima situacija se poredi sa Kosovom i pitanjem njegove nezavisnosti. Ne zaboravite samo da se na Kosovu nije pitao ni narod ni njegova država, već isključivo politički moćnici nekih većih sila. Zar ne bi baš mi onda trebalo da podržimo glas naroda kada znamo koliko ga je lako utišati?

Kao i iz svakog sukoba, neko će izaći poražen. Najvažnije je, ipak, da to ne bude demokratija

Kakva god odluka da bude, izvesno je da će biti posledica za obe strane, ekonomskih i političkih i zato ne postoji idealno rešenje. Kao i iz svakog sukoba, neko će izaći poražen. Najvažnije je, ipak, da to ne bude demokratija

PROTIV:
Ostavimo, za sada ,po strani daleku Španiju i Kataloniju.  Napravimo model slične situacije i  zamislimo da se ovako nešto odvija u našoj blizini, na primer u Beogradu i njegovim opštinama. Uzmimo „buntovnu” opštinu Zemun, gde se često mogu videti grafiti ili posteri koji se zalažu za samostalan Zemun. Kao jedna od većih opština u Beogradu, i po stanovništvu i po površini, lako može da se meri sa ostalim gradovima u Srbiji, a ima i svoju industriju i poljoprivredno zemljište. Postavlja se pitanje  zašto bi Zemun to delio sa ostalim opštinama u Beogradu ? Nisu Zemunci krivi sto su neke opštine siromašnije, budžet Zemuna pripada njegovim građanima, a ne svim Beograđanima. Takođe, Zemun ima i svoju istoriju, kao zaseban grad još od Rimljana, pa sve do Austro-Ugarske. Kultura je takođe veoma drugačija. Koliko to sličnosti imaju Dorćolci i Zemunci? Od svoje tradicionalne „nošnje” nastale devedesetih, preko specifičnog slenga, pa sve do sopstvene kuhinje. Srbija i Beograd su demokratski uređene, morala bi da se sluša želja stanovnika Zemuna, ako bi poželeli da se odvoje. Pod dobrim okolnostima mogla bi da se skupi većina, čak i ako bi samo 51% populacije glasalo za nezavisni grad Zemun. Koliko god ovi argumenti nama izgledali smešni i neozbiljni, kada bi bili izloženi nekom strancu, koji nije dovoljno upoznat sa našom zemljom, lako se može zamisliti da bi se on sažalio na ugnjetavani narod Zemuna.
To se dešava i sa Katalonijom.

Emocije i ekonomija
Jedan od važnijih argumenata katalonskih separatista jeste činjenica da su prinuđeni da svoje prihode dele sa ostatkom Španije i zato smatraju da je za njihove stanovnike bolje da nastupaju kao nezavisna država i tako, kao samostalna država, da se priključe Evropskoj uniji. Međutim, Katalonija onda nastupa kao sebični kandidat za članstvo u EU, koji u teškim sitacijama ne želi da deli. To povećava šansu da država Katalonija neko vreme ne bude primljena u EU. Gubeći veliki deo tržišta, a kao izvozno orijentisana pokrajina, velike ekonomske poteškoće mogu uslediti. Takođe, Katalonija kao deo Španije, dobija milijarde od Evropskih investicionih fondova. Sve to kada se izgubi, nakon proglašenja nezavisnosti, nikako ne može biti u interesu Katalonaca.

Da li bi bilo demokratski da jedan procenat odluči da skoro pola populacije koja može da glasa, ostane zatočeno u zemlji u kojoj jasno ne žele da budu?

U medijima se šalje slika da su Španija i Katalonija različiti svetovi i da je katalonski potpuno drugačiji jezik od španskog. Naravno, nesumnjivo je da postoji razlika između Katalonije i Španije, ali i Baskija ima svoje običaje, kao i oblast Aragon, kao i svaki drugi deo neke velike zemlje kao što je Španija. Međutim Katalonci imaju puno sličnosti sa Špancima, mnogo više nego što bi to želeli da priznaju; od velike ljubavi prema fudbalu i umetnosti, preko viševekovne zajedničke istorije i činjenice da i „potpuni“ Katalonci i dalje imaju članove porodice, pa i ukućane, koji se više osećaju kao Španci.

Ispitivanja pokazuju da, iako broj onih koji se osećaju kao potpuni Katalonci raste, taj broj i u svom maksimumu čini između jedne petine i jedne četvrtine populacije. Sličan je broj onih koji se osećaju kao potpuni Španci, mada oni imaju opadajući trend. Međutim, većina sebe može nazvati i Špancima i Kataloncima, a oko 45% ljudi u Kataloniji smatra da su podjednako obe nacionalnosti.

Iako istraživanja daju određeni uvid u stav građana Katalonije, potpuniju sliku možemo dobiti na osnovu rezultata referenduma za nezavisnost Katalonije, koji je održan 1. oktobra 2017. godine, gde je ubedljiva većina glasala za nezavisnost. U demokratskoj zemlji kao što je Španija, volja naroda mora da se poštuje, makar ta odluka bila strogo iracionalna. Međutim, na taj referendum je izašlo oko 43% populacije Katalonije što ga ne čini važećim. Kada bi pokret za nezavisnost dobio 51% na referendumu, da li bi bilo demokratski da jedan procenat odluči da skoro pola populacije koja može da glasa, odnosno 2,6 miliona stanovnika, ostane zatočeno u zemlji u kojoj jasno ne žele da budu?

AUTORI: Aleksandra Dukić i Aleksandar Ćurčić

 

Ocenite tekst: