“Platonova država”

Ako u državama ne postanu filozofi kraljevi – rekoh – ili ako sadašnji kraljevi i vlastodršci ne postanu pravi i dobri filozofi, i ako oboje: politička moć i filozofija (ljubav prema mudrosti) ne postanu jedno, i ako se silom ne isključe one mnogobrojne prirode koje teže samo za jednim, ili samo za drugim, onda moj dragi Glaukone, neće prestati nesreće ne samo za države, nego, kako mislim, ni za ljudski rod, i državno uređenje koje smo sada rečima opisali neće postati moguće niti će ugledati svetlost sunca.


Država predstavlja idealističnu utopiju grčkog filozofa Platona, njegovo poimanje idealnog državnog i društvenog uređenja. Platon traga za apsolutno najboljom državom, u čemu leži njegova utopistička zamisao o savršenoj državi. On objašnjava da idealnu državu čine tri klase, i to: klasa filozofa, klasa vojnika i klasa robova. Filozofi su najznačajnija klasa za državu, s aspekta vladanja i upravljanja državom, dok su vojnici, sa funkcijom čuvanja društvenog poretka, srednja klasa. Najnižu klasu čine robovi, na kojima počiva proizvodnja. Platon se suprostavljao privatnoj svojini, napominjujući da ona kvari čoveka, čime je zabranjivao da prve dve, najviše klase, imaju privatnu svojinu. Platon je Državom dočarao osobitu snagu i lepotu helenskog načina mišljenja, onu gotovo neobjašnjivu darovitost starih Helena da neposredno i sa nadahnućem traže velike istine o svetu i čoveku koja im je zauvek osigurala prvo i najistaknutije mesto u istoriji filozofije i nauke. Svojim filozofskim i retoričkim umećem nam približava živu sliku stvarnosti, od koje nas deli velika vremenska udaljenost, ali koja je ipak toliko prisutna u našem današnjem kulturnom razvitku da joj se uvek moramo vraćati kao nenadmašnom klasičnom uzoru.

Država u „Državi”
Platon je stvorio svoj ideal državnog uređenja prema onim državnim uređenjima koja je neposredno imao pred očima, a pre svega prema državnim uređenjenjima Atine, Sparte i Sirakuze. Uspon starohelenskog društva počeo je sa Solonom (oko 600. godine pre n.e.) koji je bio veliki državnik i reformator, kao i jedan od sedmorice helenskih mudraca (najstariji predstavnici grčke etičke filozofije koji su svoje misli izricali u obliku sažetik izreka: Solon, Tales, Hilon, Pitak, Bijas, Kleobul, Perijandar). On se, na istorijskoj pozornici, pojavio kada su velike ekonomske promene potresale starohensko patrijarhalno društvo i način života koji je u njemu vladao. Dolazi do razvoja trgovine i proizvodnje, a počinju da se uzdižu gradovi i građanski način života. Što je kriza u društvenim odnosima postajala sve dublja, time je bio gori položaj zemljoradnika i radnika koji su sve više padali u nepodnošljivu zavisnost od patrijalhalne i novčane aristokratije. Trgovci i zanatlije su vodili borbu za novi sistem društvenog i političkog uređenja koji je odgovarao njihovim interesima, ali nisu mogli računati na uspeh bez podrške svih slobodnih građana. Tako su se stvorili savezi koji su presudno uticali na politički život starih Helena u VI i V veku pre n. e, kada su se klasni odnosi do kraja zaoštrili i kada su teške klasne borbe dale vidno obeležje svim političkim zbivanjima.

Tiranija prirodno proističe iz demokratije.

Atina
Snažan uspon Atine je započet u V veku pre n. e, a dva značajna državnika i reformatora dovela su do utemeljenja atinske demokratije – Solon, koji je ograničio apsolutnu moć aristokratije brisanjem dugova koji su radne mase gradskog i seoskog stanovništva bacale u zavisnost, čak i ropstvo, i Klisten, koji je dovršio ono što je Solon započeo, ukinuvši patrijalhalnu osnovu podele građana po krvnim vezama, da bi državu organizovao po teritorijalnom principu i omogućio svim slobodnim građanima slobodno kretanje i učešće u državnim poslovima. Razvojem i sprovođenjem reformi, Atina zadobija vodeći položaj među helenskim državama, atinska demokratija doživljava procvat, a razvijaju se filozofija, kultura i umetnost.

Svojim filozofskim i retoričkim umećem nam približava živu sliku stvarnosti, od koje nas deli velika vremenska udaljenost, ali koja je ipak toliko prisutna u našem današnjem kulturnom razvitku da joj se uvek moramo vraćati kao nenadmašnom klasičnom uzoru.

Platon
U takvoj Atini 428/427. godine pre n. e. rodio se Platon, kojem je pravo ime bilo Aristokle. Osnovne pojmove o životu, ljudima, o odnosima među ljudima i državama, o pravima i dužnostima građana, filozofiji, moralu i svemu ostalom što je ušlo u njegovu bogatu riznicu saznanja, stekao je na tlu Atine u najburnijem i najnesrećnijem periodu njene istorije. Peloponeski rat, koji je bio u jeku kada se Platon rodio, i njegove katastrofalne posledice, već su se teško osećale u životu atinskih građana. Sasvim prirodno, sve je to imalo veliki značaj za Platonov misaoni razvitak. Po rođenju je pripadao društvenim slojevima koji su bili najljući protivnici demokratije. Ratni neuspesi u Peloponeskom ratu izazvali su teškoće u ekonomskom i političkom životu Atine i protivnici demokratije nisu propustili priliku da to iskoriste za svoje političke ciljeve: s jedne strane optuživali su demokratski poredak za sva zla i neuspehe i postavljali zahtev da se sklopi mir sa Spartom, a sa druge, održavali su tajni savez sa Spartom podrivajući atinsku državu iznutra. Ovakvi događaji su prouzrokovali i građanski rat, što je sve imalo duboke posledice po Platona, a uverenja koja je tada stekao nosio je celog života, dok ih je u Državi izložio napisavši: „ako dođu oni koji, u svojoj oskudici, žude da dobrima koja bi bila samo njihova, ubeđeni da je upravo vlast ono mesto na kojem se može najviše nagrabiti(…), tada će doći do borbe za vlast, pa će ova borba – slično onome što se dešava u ratu – upropastiti i njihova domaćinstva i celu državu“. Dalje, Platon, posmatrajući događaje i ljude koji su tada upravljali političkim životom, a isto tako i zakone i običaje, piše: „Na kraju, uverio sam se da sve postojeće države imaju rđavo uređenje, jer je u njima stanje zakona gotovo nepopravljivo, ukoliko ne dođe do nekih energičnih poduhvata kad za to budu pogodne prilike. I tako sam bio doveden do toga da utvrdim u slavu filozofije da se pomoću nje može saznati sve što je pravično u životu države i pojedinca i da se, prema tome, ljudski rod neće osloboditi nevolja sve dok ne uzmu vlast u svoje ruke pravi i valjani predstavnici filozofije, ili dok se upravljači država, nekim božanskim promislom, ne počnu baviti filozofijom“.

Neznanje je koren i pokretač svakog zla.

Kritika demokratije
„Ali mi nismo sagradili svoju državu da u njoj jedan stalež bude naročito srećan, nego da cela država bude to u najvećoj meri. Mi smo mislili da ćemo u takvoj državi najpre naći pravičnost, a u državi, opet, kojom se najgore upravlja, nepravičnost, pa, pošto bismo videli i jednu i drugu, mogli bismo prosuditi o onome što već odavno tražimo“. Iako je kroz demokratsko društvo ostvaren ideal pravičnosti u državi, Platon kritikuje ovakvo uređenje navodeći: „On (čovek demokratskog uređenja) odbija svaki razlog i istinu i ne dozvoljava im da uđu u njegovu tvrđavu. Ako mu neko kaže da poneke želje dolaze od lepih i dobrih nagona, a druge od rđavih; da prve treba negovati i ceniti, a druge savlađivati i obuzdavati – on sve to odbija i tvrdi da su svi isti i da ih treba podjednako ceniti. I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je tog trenutka naišla: čas se opiju uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi, sad radi gimnastiku, sad je opet lenj i ne mari ni za šta(…) Nikakvog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu; on to smatra slatkim, slobodnim i blaženim životom(…) Isto tako je i nezasitost u onom što smatra najvećim dobrom upropastila demokratiju, a to je sloboda. Ona je najlepša u demokratskoj državi i onome koji je po prirodi slobodan jedino radi toga i vredi živeti u njoj. Neograničenost u tome i zanemarivanju ostalih stvari u ovom državnom uređenju rađa potrebu za tiranijom“.

U državi filozofi moraju da postanu kraljevi ili sadašnji kraljevi postati filozofi. Oni moraju postati najbolji čuvari države i zakona. Filozof može postati vladar tek nakon pedesete godine, kada je prošao sva moguća vaspitanja i obrazovanja.

Tri zadovoljstva
Platon definiše tri soja: ljubitelj mudrosti, ljubitelj pobede i ljubitelj dobiti; i tri zadovoljstva koja je svaka u osnovi po jednog soja. „Onda ti je jasno da kad bi sva ta tri čoveka redom hteo da pitaš koji je od ona tri života najugodniji, svaki bi ti od njih najviše hvalio svoj sopstveni. Uostalom, mnogi ukazuju počast i bogatom i hrabrom i mudrom, pa zato svi ovi imaju iskustva u zadovoljstvu od slave. Ali zadovoljstvo od kontemplacije (opažanja uzvišene lepote u stvarima) bića ne može da oseti niko drugi osim filozof. Oni ljudi koji ne znaju za mudrost i vrlinu i koji imaju smisla samo za gozbe i slična uživanja, silaze i opet se vraćaju prema sredini, i ceo svoj život provode u lutanju između bola i bezbolnosti. Oni nikada ne prekoračuju taj prag; nikad ne uzdižu svoje oči prema pravoj visini i ne penju se tamo, oni nikada nisu bili ispunjeni pravom stvarnošću i nikada nisu okusili pravo i čisto zadovoljstvo, nego kao stoka gledaju nadole, uvek nagnuti prema zemlji i okrenuti stolu, i tu, u žderanju i parenju, traže svoju hranu i uživanje“.

AUTOR: Nemanja Kosanović

Ocenite tekst:

Tags

Platon