Pobuna u Ol Misu

Ne toliko poznata epizoda borbe za ljudska prava dogodila se u južnoj državi Misisipi i podseća nas na činjenicu da je poštovanje vrhovnog zakonodavnog autoriteta i posedovanje snažnih institucija važna pretpostavka izgradnje savremenog i slobodnog društva.



Odavno je u teoriji razvoja poznat značaj privrednog ambijenta i pravnog poretka. Te dve sfere međusobno utiču i delom oblikuju osobine datog društva. Pluralističke težnje i različitost mišljenja pretpostavka su slobode, a potom i svih ostalih vrednosti. Konceptualizovanje, donošenje i sprovođenje zakonskih akata koji garantuju jednakost i slobodu ključna su poluga ljudskog razvoja, sa svim blagotvornim implikacijama. Međutim, društva se nisu oduvek tako karakterisala.

Prolog
Južna Afrika i SAD možda su istorijski najpoznatija poprišta borbi za ljudska prava, konkretno, za ukidanje rasne segregacije u zemlji, a posredno i u svetu. Što se potonje tiče, poznata je institucionalna, psihološka i istorijska razlika između južnih i severnih saveznih država, gde su se diskriminatorni obrasci kod prvih uvek zadržavali prema crnačkom stanovništvu. Pitanje ekonomskog položaja tog dela populacije bilo je jedan od uzroka građanskog rata (1861-1865). Po završetku rata, restauraciji suvereniteta centralne vlasti, otpočela je željena harmonizacija stavova po pitanju ljudske nejednakosti. Međutim, ona je tekla veoma sporo, ne završivši se do druge polovine XX veka. Godine 1944. počinje zakonodavna borba protiv nejednakosti, kulminiravši odlukom Vrhovnog suda iz 1954. da je segregacija u školama i drugim javnim ustanovama koje se, između ostalog, finansiraju porezima svih građana, neustavna. Ubuduće, sve sudske odluke su dosledno donošene, dok je falila implementacija u državama Juga. Storm Turmond (Thurmond), svojevremeno guverner Južne Karoline i njen senator, trudio se da onemogući regulaciju federalne vlade u institucijama Juga. Izjavio je: “Vojska nema dovoljno ljudi da bi primorala narod Juga da prekine sa segregacijom i da crnačkoj rasi omogući pristup u naša pozorišta, naše bazene, domove i crkve”. Odluka iz 1954. odnosila se i na Univerzitet Misisipi (Ole Miss) u Oksfordu, gde se 1962. Džejms Meredit (Meredith), mladi crnački vazduhoplovni veteran, prijavio za upis. Tadašnji guverner države Misisipi, Ros Barnet (Barnett), javno je odbacio odluku Vrhovnog suda rekavši da će univerzitet pre zatvoriti svoja vrata nego pristati na desegragaciju. Posle dugotrajnih pregovora između Barneta, predsednika Džona Kenedija i ministra pravde, centralna vlast odlučila se za primenu sile. Određen je datum dolaska Meredita na univerzitet, a dan ranije savezna policija opkolila je administrativnu zgradu univerziteta. Lokalno stanovništvo počelo je da se organizuje, kada se okupilo 2.500-3.000 ljudi radi protesta. Policajci su koristili suzavac, ali je otvorena vatra na njih, posle čega je poslata vojska da povrati red. Saldo sukoba se procenjuje na oko 300 uhapšenih osoba, nekoliko hiljada angažovanih vojnika i dve nastradale osobe. Sam Meredit odlučio je da ostane na fakultetu, gde je na kraju i diplomirao, pod svakodnevnom zaštitom policije i vojske od pretnji smrću. Ovakvi događaji bili su snažan impuls institucionalnim reformama. Zakon o građanskim pravima iz 1964. je poništio čitav niz segregacionističkih zakona južnih država. Zakonom o pravu glasa iz 1965. razne rasističke metode odstranjivanja iz izbornog procesa, poput glavarina ili testova pismenosti, proglašene su nezakonitim. Svi ovi događaji najavili su velike pozitivne promene za Jug. Godine 1960. na izborima je glasalo samo 5% crnog stanovništva, dok je deset godina kasnije taj procenat iznosio 50. U opštem slabljenju rasne diskriminacije potkopan je i autoritet političkih partija koje su je propagirale. Takvim tendencijama, mogućnosti za obrazovanje ravnomernije su raspodeljene, a situacija na tržištu rada se usled konkurencije popravila. Dohodak po glavi stanovnika u državama Juga iznosio je 1940. godine polovinu nivoa dohotka na saveznom nivou. Do 1990. taj jaz je nestao.

Epilog
Priča o Džejmsu Mereditu, kao jedan od velikog broja primera institucionalnih osobina i promena u društvima, ima nekoliko važnih pouka. SAD, kao tadašnja i sadašnja visoko razvijena zemlja, primerom pokazuje da zemlja koja pretenduje ka ekskluzivnom klubu naprednih društava mora posedovati jak i dosledan institucionalni aparat inspirisan pluralističkim idejama. Samo takvo okruženje vodi napretku. Građanskom jednakošću postiže se veći udeo stanovništva u stvaranju domaćeg proizvoda, bilo kroz radništvo ili preduzetnišvo. Na taj način dolazi do uvećavanja makroekonomskih agregata. Doslednost u primeni zakona dovodi do jednakosti pred njima, do izvesnih pravnih i ekonomskih ishoda, a time se stiču uslovi za na tehnološkom napretku zasnovani privredni rast, kao preduslov krajnjeg cilja – ljudskog razvoja.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: