Politika kao najveći državni neprijatelj

Bolivarska republika Venecuela, zemlja sa izvanrednim turističkim potencijalom i gotovo najvećim zalihama nafte u svetu suočava se sa državnom krizom bez presedana. Uprkos velikim količinama „crnog blaga“ koje ova zemlja poseduje, stanovnici Venecuele se trenutno nalaze pred praznim rafovima, restrikcijama i hiperinflacijom.


Koreni trenutne krize mogu se naći u prethodnom periodu kada se činilo da je zemlja na pravom putu, kada je rastao BDP, a stepen siromaštva se smanjivao. Do 2013. godine šef države bio je populistički  lider Ugo Čavez koji je zahvaljujući ogromnim prihodima od nafte povećavao javnu potrošnju i trošio državna sredstva na ambiciozne, mada prekopotrebne, socijalne programe. Čavezova vlada delila je zemlju siromašnima i izdvajala velika sredstva za sistem univerzalne zdravstvene zaštite i izgradnju socijalnih stanova, što je dovelo do značajnog smanjenja siromaštva, sa 50% na 30%. Međutim, kapital stečen tokom ekonomskog buma nije akumuliran te je kriza kao i drastično smanjenje cena nafte potresla zemlju do temelja.

Posle Čavezove smrti na čelo države dolazi bivši potpredsednik Nikolas Maduro koji ne uspeva da zadrži popularnost svog prethodnika, što je u decembru prethodne godine rezultiralo ubedljivom pobedom opozicije na parlamentarni izborima. Prvi put od 1999. godine, desnica je većinski podržana od građana te zemlje. Opozicija u Venecueli zatražila je raspisivanje referenduma o opozivu predsednika i u tu svrhu prikupila je 1,85 miliona potpisa.  Međutim, na izborima za koje se spekuliše da su namešteni, Maduro je pobedio i formirao novu Ustavotvornu skupštinu punu svojih saveznika, dok je državna tužiteljka Luisa Ortega smenjena, a kako sama navodi, zemlju je napustila iz straha od daljeg progona.

Ima li socijalizma bez nafte?
Ekonomski uslovi u zemlji sve su gori. Bruto domaći proizvod opao je za 5.7%, a vlada je primorana na drastične mere štednje. Radna nedelja u javnom sektoru je skraćena, a restrikcije struje postaju svakodnevnica. Ideja Uga Čaveza o „socijalizmu XXI veka“ nalazi se na ivici nestanka. Čini se da će njen pad podstaći sve veći politički neredi u zemlji. Milioni ljudi pogođeni su nestašicom hrane, nasilje je u ogromnom porastu, a u protestima na ulicama sve je više povređenih i mrtvih, sa poslednjom zabeleženom procenom da je ukupno 125 ljudi izgubilo živote u sukobu vlade i opozicije.
Kao odgovor na trenutnu situaciju, američki predsednik Donald Tramp je pored uvođenja sankcija izjavio kako „razmatraju vojnu opciju za Venecuelu“. Madurov odgovor bio je mobilisanje 900.000 ljudi za vojnu vežbu kao reakciju na moguću vojnu agresiju SAD-a. Ono što ovim pretnjama daje još veću težinu i ozbiljnost jeste mogući odgovor Kine i Rusije koje u ovoj zemlji imaju velike ekonomske i strateške interese. Osim toga, kako navodi  Aleksandar Čičin, profesor Fakulteta ekonomije i sociologije Ruske akademije nacionalne privrede i državne uprave, Peking je svestan američke logike, “danas Venecuela, sutra Kuba i Nikaragva“ u kojoj Kinezi grade novi Panamski kanal i smatra da Kina neće odustati od svojih interesa u tom regionu.

Nigde ratno seme ne niče bolje nego na tlu natopljenom naftom.

Prognoze daljeg razvoja događaja u Venecueli su neizvesne i veoma različite, ali gotovo da nema optimističnih. Venecuela nikada nije bila dalje od ekonomskog prosperiteta i nezavisnosti i čini se da lako može postati bojno polje najvećih svetskih sila. Jer nigde ratno seme ne niče bolje nego na tlu natopljenom naftom.

AUTOR: Aleksandra Dukić

Ocenite tekst: