Pomfrit ekonomija

Kakvu reakciju je reklamna kampanja #RADIMuMEKU uopšte i mogla izazvati u zemlji kapitalističke periferije, ekonomije ranga beton lige, na začelju tabele?


Odnedavno, na stanicama, bilbordima i ekranima su reklame na kojima mladi poziraju uz kratku poruku. Naizgled ništa neobično. Ipak, izazvale su pregršt komentara, uglavnom negativnih. Na stranu to što pojedince sa reklama ne treba napadati, pa svrha ovog teksta to i nije, same reklame, poput političkih slogana, donekle vređaju inteligenciju.

Preko bilborda, Milan (28) nam poručuje: Mogu da budem ja. Tom izjavom ističe individualizam kao važnu ličnu vrednost. Ta vrednost pretpostavlja određenu samostalnost i slobodu izbora. Šta fali? Ništa. Ali, problem je to što se u Meku zarađuje, mahom, minimalna plata. Kako će mladić izlaziti sa društvom, ići na more, imati kola ili živeti odvojeno od roditelja – jednom rečju, biti samostalan – sa platom omladinske zadruge od, recimo, tridesetak hiljada dinara? Takođe, sâm Mekdonalds poručuje: Ponosni smo što zapošljavamo ljude koji imaju različite životne priče, a koji dele istu strast prema svom poslu. Da o ukusima ne treba raspravljati govorili su još i Latini, ali je verovatno teško pronaći strastvenog čistača kuhinje ili pomfridžiju.

Poruka koju nam Milan i Mekdonalds šalju uklapa se u ideologiju savremenog liberalnog kapitalizma, koji mladom čoveku poručuje da svi imamo jednake šanse, da samo treba biti preduzimljiv, jak i boriti se, pa će se jednog dana „dotaći zvezde”, o čemu Milanova koleginica Kristina (31) još uvek mašta. U takvom vrednosnom sklopu, sva odgovornost za uspeh pojedinca je samo na njemu.

Međutim, ako se zvezde ipak ne dosegnu, a odgovornost pređe u krivicu, postaće jasno da sistem nije savršen. Koliko god bismo voleli da je sve u našim i samo našim rukama – ipak nije, jer smo strukturalno uslovljeni kapitalističkim načinom funkcionisanja koji reprodukuje nejednakost. Kako Branko Milanović ističe, čak 60% zarade pojedinca tokom života predodređeno je mestom rođenja, a tek po 20% ličnim zalaganjem i materijalnim statusom roditelja. Zato je bokser Srđan (27) u pravu kada preko svog bilborda kaže kako se bori sam za sebe – zaista je u pitanju borba. Da će ona biti duga nagoveštava izrazito dualno domaće tržište rada. Radi znanja i ravnanja: to je tržište sa dubokim jazom i slabom pokretljivošću između formalnog zaposlenja na neodređeno vreme, sa punim pravima zaposlenog, i neformalnog, nesigurnog i slabo plaćenog, privremeno-povremenog, zadrugarskog posla. Mladi koji rade u neformalnom sektoru, po mogućstvu privremeno, u njemu ipak ostanu dugo, jer se do formalnog zaposlenja teško stiže. Upravo zato su mladi ugroženi kontingent stanovništva, sa stopom nezaposlenosti od oko 30%.

Sa druge strane, koliko god se posao u Meku možda činio nezadovoljavajućim ili nedostojnim, i koliko god nadrealno zvučalo – tamošnje plate, u neku ruku, i nisu tako niske. U Srbiji je danas prosečna plata, gledano kao aritmetička sredina, oko 47 hiljada dinara. Međutim, kako važimo za možda najnejednakije društvo u Evropi, sa Gini koeficijentom od skoro 0,4, prosek je manje relevantan. Podobnije postaju druge mere centralne tendencije, medijana i modus. Tako dolazimo do toga da je medijalna plata oko 36 hiljada, a modalna oko 25 hiljada dinara. To znači da polovina zaposlenih u ovoj zemlji prima platu manju od 36 hiljada dinara, dok je najčešće isplaćivana plata tek na nivou oko 25 hiljada.

Srećom, reklo bi se, tu je država da ove nesavršenosti i nejednakosti ispegla, pa da za „dve, najviše tri godine” dođe „zlatno doba”, a plate prelete magičnih 500 evra i konačno postanemo lideri u regionu. Ukoliko to već, nekim čudom, nismo.

Možda je samo institucionalni okvir kriv što su se kola štednje slomila na siromašnijima? Na kraju krajeva, možda to nije ni moglo da se izbegne. Sada, kada se štednji bliži kraj (premda ne i donosiocima odluka), verujmo da će se jednom otpočeti i sa odgovornim ponašanjem. Vaistinu, kada?

Možda onda kada penzioneri dobiju spor sa državom oko nezakonitog smanjenja penzija, a ona im isplati naknadu koja se procenjuje na oko 2,5% BDP-a, što je ogroman deo očekivanog rasta od 3,5% u 2018. godini i, ujedno, dokaz da loše institucije koštaju.

Da institucionalna tikva neće samo tu da pukne govori to što se, u ovom trenutku, protiv države Srbije vodi oko trista hiljada sudskih sporova koje su pokrenuli građani. Većinu sporova, kako stručnjaci navode, država gubi, što znači da će, pored naknade, plaćati sudske troškove i kamate, što se meri desetinama miliona evra.

Inače, nedavno je Beogradski maraton ostao bez sertifikata Evropske atletske federacije, čime je skinut sa kalendara te organizacije zbog neisplaćivanja nagrada pobednicima prethodnih godina(!). Pošto se reputacija i kredibilitet „ne mažu na hleb”, bez njih se može – bitno je da se bar na nečemu uštedelo.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: