Pomrčina pritisnula naše dane

Vladislav Petković Dis ili samo Dis , kako je potpisivao svoje pesme, objavio je svega dve zbirke pesama, a ipak ušao u antologiju srpskog pesništva. Nakon samo 37 godina života Tamnice otišao je u Nirvanu i ostavio za sobom autentičan, senzibilan, premda  neširoki opus, a ogroman trag za pamćenje.


Dis je rođen 10. marta 1880. u Zablacu kraj Čačka. Bio je deveto od trinaestoro dece u porodici. Išao je u gimnaziju, ali nije bio dobar đak i nije maturirao. U vojsku nije išao. Radio je kao privremeni učitelj u selu Prliti kod Zaječara, a potom odlučio da ode u Beograd. Dugo nije mogao da pronađe posao, ali ipak uspeva da se zaposli u carinarnici u Savamali, uz Nušićevu pomoć. Upamćen je kao boem, mršavi pesnik neobične frizure i brkova, sa nezaobilaznim naočarima. Noći je provodio u kafani sa pesnicima. Sav učen svet tada se sakupljao u kafanama, gde su glumci izvodili predstave, a pesnici recitovali stihove.

Pesnik slutnji

Godine 1903. objavljuje prvu pesmu „Idila“ u Srpskom književnom glasniku. Nju i sve ostale pesme potpisuje kao Dis, što je srednji slog njegovog imena. Neki tvrde da je to ime grada iz Danteovog  „Pakla“, dok drugi smatraju da je u pitanju naziv za srpski srednjovekovni zapad.

Godine 1911. objavljuje prvu zbirku pesama „Utopljene duše“. Disove pesme iz ove zbirke su se suočile sa izuzetno oštrim i negativnim kritikama Jovana Skerlića, najuglednijeg kritičara toga vremena. Skerlić Disovu poeziju ocenjuje kao „jednu neuku i grubu imitaciju“. „Utopljene duše“ su izazvale i suprotnu reakciju, pozitivnu kritiku pisali su mladi književnici. Disa među najbolje srpske pesnike svrstavaju tek kasniji kritičari, počevši od Isidore Sekulić.

Prijavio se kao dobrovoljac za Balkanske ratove, međutim, odbili su ga jer je imao zdravstvene probleme. Ipak, on odlazi u rat 1912. kao ratni izveštač pri Vrhovnoj komandi. Već naredne godine objavio je drugu zbirku pesama pod nazivom „Mi čekamo cara“. Pesme su pisane u patriotskom duhu. Dis je želeo da prenese patnju i istakne slavu svoje otadžbine, ali njegova poezija je ocenjena kao patetična i slaba jer nije pisao oštro, ponosno poput ostalih rodoljuba.

Kao ratni izveštač sa fronta provodi i Prvi svetski rat. Preživeo je povlačenje preko Albanije i dolazak na Krf. Sa Krfa odlazi u Francusku 1916. gde je napisao „Nedovršene pesme“. Saznavši da novac koji je slao porodici nije stigao do njih, uputio se na Krf parobrodom „Italija“ koji je 17. maja 1917. potonuo, torpedovan od strane nemačke podmornice. Utopljena duša, ali i telo – ostao je bez nadgrobnog spomenika.

Eto, smešnih vremena!

Dis je bio svedok tragičnog vremena u kome se nalazila Srbija tokom njegovog života. On nam iz  tog doba ostavlja pesmu „Naši dani“. Silno i bez okolisanja predstavlja stvarnost naše zemlje. Pokazao je odvažnost, hrabrost i smelost kada je saspeo u brk pojedincima i narodu sve svoje misli i pobude. Direktno iz duše, jednostavnim stilom pisana je ova satirična pesma.

U tim trenucima nije bilo prostora za očajanje, pesimizam, već su se tražile pesme koje bude ratničko raspoloženje. Međutim, Dis je ponudio nešto potpuno drugačije. Izneo je ogorčenje ogoljeno do srži, nemilosrdnu društvenu kritiku.

„Ostala nam još prašina na hartiji ko jedina uspomena na džinove“ – bio je upućen u svetlu istoriju i grobove, ali istovremeno shvata da su nas zahvatili teški dani i u znak pobune stvara potresne stihove. Ova sloboda u  pesmi  „Naši dani“ je, sasvim očekivano, naišla na otpor, neprihvatanje i oštre kritike. Tek sada dobija na važnosti jer verodostojno prikazuje naše dane, vek kasnije. Dis je bio ispred svog vremena, osećao je duboko nezadovoljstvo i nije se libio da prikaže istinsku krizu institucija, položaja, morala i  vrednosti svog naroda. Teška srca priznaje: „Pod sramotom živi naše pokolenje!“

AUTORKA: Marija Mladenović

Ocenite tekst: