Pravila, pravila…

Deset godina nakon početka svetske krize, svet se oporavlja. Međutim, konsenzus oko samih uzroka krize ne postoji, jer objašnjenja krize variraju po školama mišljenja. Zanimljiv uvid u uzroke američke finansijske i evropske dužničke krize, njene posledice i savremene debate na ovu temu, pruža prof. Slaviša Tasić.


Ekonomska javnost danas je podeljena po bar dva osnova. Prvi se tiče uzroka ove krize, dok se drugi odnosi na poželjnost mera ekonomske politike. Različitost u predlozima postoji zbog podeljenosti u škole mišljenja. Grubo govoreći, različita viđenja rešenja svetske ekonomske krize grupisana su u dva tabora – kejnzijanski i monetaristički.

Makroekonomska debata
Smatra se da razvoj ekonomske misli odražava evoluciju društvenih stavova. Tako se nastanak dveju makroekonomskih škola može posmatrati kao produkt sopstvene epohe. Kejnzijanska revolucija 30-ih godina značila je otklon od do tada dominantnog viđenja tržišta kao samouravnotežujućeg sistema. Pre Velike depresije, smatralo se da su ekonomski ciklusi nešto što se mora istrpeti. Međutim, postojanje centralno-planskih privreda, o kojima se mislilo da su efikasne, kao i ogorčenje zbog krize, stvorilo je na Zapadu atmosferu koja je vapila za snažnom intervencijom. Na talasu tog osećanja, Kejns je pružio naučno opravdanje za državnu intervenciju, te tako kejnzijanizam postaje glavna struja ekonomske misli.

Međutim, sedamdesetih godina kejnzijanizam dospeva u ozbiljnu krizu. U mnogim razvijenim zemljama došlo je do istovremenog rasta i inflacije i nezaposlenosti. To je naštetilo dominaciji kejnzijanizma jer je ova škola tu pojavu smatrala nemogućom.

Prema konceptu Filipsove krive, na koju se kejnzijanizam oslanjao, malim rastom inflacije uvek su se mogli „kupiti” veća zaposlenost i rast. Kasnije se pokazalo da se ovim mehanizmom mogu vršiti samo mala i privremena prilagođavanja, dok se u dugom roku nezaposlenost vraća na viši nivo, a inflacija ostaje visoka. Monetaristi su ukazivali na to otkrivši koncept novčane iluzije. Ona kaže da, kada se monetarnim rastom stimuliše privreda, radnici će povećati radne napore samo dok ne shvate da je povećanje njihovih nadnica bilo samo nominalno, jer su se i sve ostale cene simetrično povećale. Kada shvate da realnog rasta nema, nezaposlenost se vraća gde je i bila, dok su sve cene nominalno više.

Monetaristi su uspeli da konceptom novčane iluzije diskredituju nalaze kejnzijanaca. Narednih godina, inflacija postaje predmet velike pažnje, centralne banke dobijaju veću institucionalnu nezavisnost, a uz kamatnu stopu, važna varijabla monetarne politike postaje i novčana masa (M2 i M3).

Uzroci ekonomske krize
Ekonomisti se načelno slažu oko najvažnijih ciljeva ekonomske politike. Ipak, razloge izbijanja svetske ekonomske krize različite škole vide u prilično različitim, čak i suprotnim stvarima. Tako, jedan skup stanovišta krizu vidi kao posledicu bankarske pohlepe, psiholoških faktora, fundamentalnih slabosti liberalnog kapitalizma i deregulacije finansijskog sistema. Drugi skup uzrok krize vidi u problemu korporativnog upravljanja bankama i fondovima, čije je vlasništvo razvodnjeno, kada menadžeri mogu raditi u svom interesu bez posledica – kao i u relativno opuštenoj kreditnoj politici Feda i ostalih centralnih banaka. Tasić, međutim, kao glavni uzrok navodi preregulisanost finansijskog sistema. Ona se tiče, najviše, bazelskih pravila u njihovim nacionalnim interpretacijama, rizičnog poslovanja investicionih banaka, rejting agencija i pravila ponderisanja rizika hipotekarnih obveznica, nastalih pakovanjem rizičnih hipotekarnih kredita u hartije od vrednosti. U knjizi postoji detaljna i konzistentna analiza uzročnosti, koja je, posredstvom državne regulacije, dovela do posledica kojima svedočimo, pri čemu bi njeno predstavljanje prevazilazilo opseg ovog prikaza.

Centralna teza
Sa ili bez konkretnog uvida u uticaj regulacije na poslovanje, može se videti autorova ideja. Ona glasi, da državna regulacija privrede, iako ne po svaku cenu, generalno jeste štetna. Razlog za to je nesavršena informisanost regulatora, koji ne mogu modelirati idealnu regulaciju. Njene posledice u dugom roku je stoga nemoguće predvideti. Makar i iz najboljih namera, regulatori mogu postaviti okvir koji će, eventualno, iskriviti sliku stvarnosti. Još gore, regulacija uniformizuje ponašanje na finansijskom tržištu i, ako je pogrešno postavljena, navodi sve učesnike na tržištu na istu vrstu greške. Svetska ekonomska kriza kulminacija je interakcije više ključnih regulatornih mera koje su istovremeno postojale. Da njih nije bilo, neke banke bi svakako grešile i bankrotirale. Ali, poslovna praksa koja je njih dovela do bankrota, gotovo sigurno ne bi bila ponovljena. Kada svi ponove istu grešku, to je neminovno posledica uniformnih pravila koja važe za sve. Tržište, kao mehanizam borbe protiv neznanja gde svako može da isprobava ideje o svom trošku, preteranom regulacijom biva sputano i potčinjeno državi.

Gde smo danas?
„Makroekonomski gledano, danas svetska ekonomija izgleda potpuno oporavljeno. U praksi izgleda da su recepti monetarističke prirode, poput politika kvantitativnih popuštanja centralnih banaka od SAD preko Evrope do Japana, odneli pobedu nad kejnzijanskim. Kejnzijanske politike fiskalnih stimulusa su isprobane u prvim godinama krize, ali se od njih ubrzo odustalo. Na polju finansijske regulacije bilo je različitih izmena, ali u suštini se za sada nastavlja po starom i potencijalno opasnom principu premeštanja odgovornosti sa pojedinačnih tržišnih igrača na državu”, za MonopolList izjavljuje Slaviša Tasić.

AUTOR: Ivan Radanović

Ocenite tekst: