Preko EKOF-a do Sorbone

Znanje je jedini kapital koji vam niko ne može oduzeti, reči su moje bivše profesorke, koje bih iskoristila, da započnem priču o jednom Milošu i jednoj Sorboni.


Svi smo bar jednom tokom svojih studija poželeli da budemo deo nekog od prestižnih univerziteta ili smo se barem zapitali kako je to biti student Kembridža, Oksforda, Harvarda…Većina nas, iz različitih razloga, ostane uskraćena za jedno takvo dragoceno iskustvo. Manjina, koja je ovaj put imala više sreće i znanja, ostaje da većini prepričava svoje doživljaje i prenosi iskustva. Naš kolega, Miloš Maksović, student treće godine na smeru Računovodstvo, revizija i finansijsko upravljanje; prenosi nam utiske sa svog putešestvija u Parizu, gde je letnji semestar proveo na čuvenoj Sorboni.

Kako je Miloš, kao jedan od nas, postao jedan od njih?

Za program Erasmus+ verovatno sam prvi put čuo, kada sam pre par godina, na internetu, pokušavao da pronađem način kako da provedem pola godine ili godinu dana u stranoj zemlji, upoznam nove ljude, popravim znanje stranog jezika, a da i dalje ne zaostajem za svojim drugarima što se fakultetskih obaveza tiče. Taj program je bio baš ono što sam tražio. Odlučio sam se za Francusku, jer volim njihov jezik i kulturu, a kada sam video da je među ponuđenim univerzitetima i Sorbona, to je bio razlog više da pokušam. Miloš nam je objasnio da je prijava tekla preko internet platforme našeg univerziteta, preko koje je odabrao predmete koje će na Sorboni slušati. Neophodno je da prijava bude odobrena kako od strane komisije našeg fakulteta, tako i od strane partnerskog univerziteta. Zbog složenosti samog procesa prijave, Miloš je imao podršku Isidore Palić iz Kancelarije za međunarodnu saradnju, kao i Aleksandre Jevtović, bivše stipendistkinje ovog programa. Uslovi za prijavu nisu zahtevni. Vrednuju se CV, motivaciono pismo, prosek i znanje jezika. U mom slučaju nije bilo ni mnogo prijavljenih studenata, kaže Miloš.

Kada je reč o načinu studiranja, Miloš kaže da su predavanja identična, u velikim amfiteatrima i preko prezentacija. Većina studenata hvata beleške na laptopu i one su, uz prezentacije, osnova za spremanje ispita. Međutim, to ne znači da je sam ispit lak. Ispit je koncipiran tako da sprečava šablonski način razmišljanja i da vas natera da se snađete u drugačijoj situaciji, naravno, uz pomoć onoga što ste čuli na času. Ono što sam primetio jeste da se tamo studenti mnogo više javljaju kada im nešto nije jasno, i za najmanju sitnicu, bilo na vežbama od 30 ljudi ili na predavanjima od 300. Vežbe su obavezne (tri nedolaska i pali ste ispit), pred svake vežbe morate biti spremni i na samom času se dosta diskutuje. Dakle, forsiraju spremanje ispita tokom semestra, tako da se gradivo samo obnovi pred ispit.

Kolega Miloš, kao stanar najlepšeg grada na svetu – Studentskog grada u Beogradu, i tokom razmene živeo je u jednom državnom studentskom domu, lociranom u centru Pariza. Za razliku od Studenjaka, gde osetite sve čari studentskog života, Miloš kaže da je boravak u novom domu bio poprilično miran i tih. Uslovi u sobi jesu bolji nego kod nas, soba je velika, imate svoju kuhinju, kupatilo, terasu. Međutim, pošto u domu postoje samo jednokrevetne sobe, živi se skoro kao u stanu i bez neke interakcije sa stanarima doma, pa tako može proći ceo semestar, a da ostanete uskraćeni za nova poznanstva i nove prijatelje. Još nešto po čemu se razlikuje od našeg doma, jeste cena smeštaja. Za 19 kvadrata ona je oko 420 evra, što je skoro pola stipendije.

Naš narod poznat je po gostoprimstvu, a kako se Francuzi odnose prema strancima?

Na početku semestra i predavanja, kad god bih pitao nekog njihovog studenta da mi pošalje svoje beleške, jer nisam uspevao sve da stignem, bez problema bi mi izlazili u susret i odgovarali na sva moja pitanja. Ali to je bilo sve što sam u početku uspevao da postignem i zbog toga sam se više družio sa ostalim stipendistima programa. Francuzi, a pogotovo Parižani, imaju svoje grupe i teško se otvaraju prema strancima. Tek pred kraj semestra uspeo sam da postanem deo jedne takve grupe. Kada vas prihvate, onda shvatite da nisu tako hladni kako se predstavljaju i dosta su slični nama. I danas sam u kontaktu sa nekima od njih.

Kolega Maksović, ističe da mu je posebno draga ulica Rue Du Simplon, u samom centru Pariza, u blizini Ajfelovog tornja i Jelisejskih polja, u 18. arondismanu ( od 20, koliko ih ukupno ima). Reč je o jednoj srpskoj ulici, gde se u lokalima možete počastiti srpskim specijalitetima, u prodavnici kupiti plazmu i ostale naše brendove, otići u crkvu Svetog Save. Takođe, u Parizu postoji i ulica Kralja Petra, kao i Beogradska. U vreme pravoslavnih praznika, najveća je gužva, a pre ćete čuti srpski jezik nego francuski.

Kolega Miloš, prezadovoljan je svojim boravkom u Parizu. Osim što je položio sve ispite, poboljšao znanje francuskog i engleskog jezika, stekao je i nove prijatelje, ali i uspomene za ceo život. Sve ono o čemu sam maštao, uspeo sam da realizujem zahvaljujući Erasmus+ programu. Slušao sam predavanja na jednom od najstarijih i najpriznatijih univerziteta u svetu, nažalost bio sam i svedok ogromnog požara na katedrali Notr Dam i proveo dan na jednom od četiri najveća teniska turnira – Rolan Garosu. Svima bih preporučio da iskoriste pogodnosti ovog programa, jer uporedo sa znanjem, stičete i uspomene kroz bogat kulturni sadržaj i druženje sa stipendistima na obalama Sene, završava Miloš.

Razgovor vodila: Tamara Kojić

Ocenite tekst: