Priča o Mahatmi Gandiju i Nelsonu Mandeli

u fokusu (11)

,,Budale’’  koje su menjale svet

Koliko smo samo puta čuli od ljudi da se ne treba boriti za svoje ideale i uverenja. Mani se toga, nije vredno da gubiš svoj život na tako nešto.  Za ideale ginu budale je rekao Bora Đorđević. Ti živi, uživaj. Biće onako kako neko moćniji i jači od nas odluči. Pobuniš li se postaćeš samo jedan od onih koji su zalud pali.

Ima istine u tome. Mnogi ljudi su poginili ili postali odbačeni braneći ono što su smatrali da je ispravno. Mnogi su bili mučeni i zatvarani dok njihova borba ne bi zaista postala uzaludna. Ipak, zamislimo da se Martin Luter nikada nije usudio da pokrene svoju reformaciju plašeći se sile katoličke crkve, zamislimo da je Nikola Tesla postao obeshrabren kada su mu rekli da njegov koncept naizmenične struje nemoguć. Zamislimo Srbiju u kojoj su se Karađorđević i Obrenović okanili ustanka protiv jedne sile kakvo je Osmansko carstvo bilo. Zamislimo da Kolumbo nikada nije pokušao da otplovi na zapad i da je Roza Parks ustala sa sedišta za bele osobe. Istorija bi bila mnogo drugačija da se ove stvari nikada nisu desile. Nikada ne bi došlo do reformacije, ni srpske države. Ne bi postojao ovaj kompjuter na kome pišem, a Roza Parks nikada ne bi imala prilike da inspiriše crnce širom Amerike. Možda za ideale ginu budale, ali upravo su te budale one koje svojim postupcima menjaju svet.  Ovo će biti priča o dva čoveka koja su se takođe borila za svoje ideale do kraja. Reč je o legendama 20. vekaahatmi Gandiju i Nelsonu Mandeli.

PRESEK STANJA U DVE ZEMLJE

Južna Afrika i Indija. Dve zemlje totalno drugačijih kultura, religija i etničkog sastava. Zemlje koje na prvi pogled ne bi trebalo biti povezane ni po jednom polju. Nešto ih ipak spaja. Prošlost britanske kolonijalne uprave i režimi u kojima je manjina surovo vladala nad većinom. Zamslite da ste bili crnac ili Indus tih godina. Živite kao ugnjeteni ljudi, u zemlji gde je većina ista kao vi, ali ipak vam sva pravila igre određuje neko ko nema nikakve veze sa vašim sunarodnicima. Aprejhejd u Južnoj Africi je poznat kao najrasističkiji pokret svih vremena. Glavni mehanizam aparthejda je bilo potpuno odvajanje crnaca i belaca u svim sferama života. Propisani su posebni rezervati(bantusani) za crnu populaciju, u kojima su milioni crnaca bili nagurani na maloj površini. Takvi uslovi dovode do tragedije zajedničkog poseda, što čini neizvesnom  egzistenciju ogromnog broja ljudi. Britanska kolonijalna uprava je, sa druge strane, izvlačila sve od vrednosti iz Indije, ostavljajući samom indijskom narodu veoma malo. U takvim uslovima će se u vama javiti želja da zbacite okove iživite slobodno. Dok se ta želja ne kanališe, dok se ne nađe vezivno tkivo koje će usmeriti tu energiju, ona je samo prazna priča. Psi laju, karavani prolaze. Sve ostaje kako je uvek i bilo.

Ako doslovno shvatite princip oko za oko, uskoro ćete dovesti do toga da ceo svet bude slep-Mahatma Gandi.

BORBA BEZ NASILJA

Da li su baš Gandi ili Mandela morali biti taj faktor? Odgovor je da nisu. Bili su među retkima koji su bili malo privilegovaniji od svog naroda. Obojica su rođena u porodicama koje su imale tradiciju, ugled i koje su mogle da ih školuju. Na kraju, obojica su bili advokati po profesiji. Takve ljude često koristi nepravedna vlast da bi dala legitimitet svojim akcijama. Mandela i Gandi su imali izbor. Mogli su da uživaju u blagodetima dok njihov narod pati ili da krenu putem borbe. Putem koji nije garantovao ništa osim znoja i strepnje. Velika osobina Gandija i Mandele je baš ovo. Borba za ispravne stvari iako niste primorani da to činite.Treba napomenuti šta je ono što ih je inspirisalo na borbu. U slučaju Gandija se vraćamo na početak teksta. Da nije bio izbačen iz voza u Južnoj Africi zbog boje kože, ko zna šta bi od njegove borbe bilo. To je bio preokret u njegovom životu. Od tada, do smrti, postaje borac za prava svog naroda. Mandelin izvor inspiracije je nešto drugačiji. Od malena je bio upućen u običaje i borbu svog plemena za slobodu. To ga je podstaklo da sanja da će i on biti jedan od njih. Metode borbe su im bile veoma slične. Nenasilje, poziv na masovne strajkove i neposlušnost. Gandi je bio uzor za Mandelu. Upravo je Gandi taj koji je smislio takav način borbe . U srži njegove filozofije je jednostavna premisa. Indijaca ima mnogo više nego Britanaca. Šta će Britanci raditi ukoliko Indijci odluče da se nenasilno ne povinuju njihovim zakonima? Nenasilje ima nekoliko važnih osobina. Zbunjuje onoga koji napada, oduzima mu moć i čini ga besmislenim. Gandi je smatrao da će vlast, ukoliko se istraje u takvim akcijama, odustati. Jedna od njegovih akcija koja pokazuje duh ove idelogije je „Marš soli”. So je izabrana zbog toga što Indijci nisu imali pravo da je proizvode, a bila je životno važna za njih. Gandi je krenuo od svog sela do mora peške. Usput su mu se priključivali njegovi sunarodnici. Povorka od jednog čoveka je postepeno prešla u povorku od više stotina hiljada ljudi. Kada je stigao do mora Gandi je osušio malo morske vode i tako simbolično prekršio taj zakon, zajedno sa svojim pristalicama. Britaniju je ovakav način otpora potpuno iznenadio i učinio nespremnom. Nisu znali šta da rade sa Gandijem i njegovim pokretom. Izlivi nasilja kao masakr kod Amritsara su samo pogrošali situaciju, a svako hapšenje Gandija se pokazalo neefesikasnim. Nenasilan pokret je totalno paralisao Britance. Sa druge strane, Nelson Mandela i pokret ACN su imali slične akcije, od kojih je najpoznatiji masovni štrajk u osvit proslave 300 godina doseljenja kolonista na Rt Dobre Nade. Na ovakve akcije belačka vlast je odgovorila ekstremnim nasiljem. Mandela je bio više puta hapšen, više puta su mu bila zabranjivana putovanja i delovanje, ali on se na sve to oglušio. Ipak, vladino nasilje je okrenulo Mandelu od izvornih Gandijevih principa i poziva na oružan ustanak. Južnoafrička vlast koristi neke njegove aktivnosti kao razlog za hapšenje. Ovoga puta mu je sledila doživotna robija u najzloglasnijem zatvoru na Ostrvu Roben gde je bio čak 21 godinu.

Izgleda nemoguće sve dok ne dođe kraj- Nelson Mandela

SVETLO SLOBODE I NASLEĐE

Postepeno je vlast u obe zemlje shvatala da ne može da pobedi ni Gandijа ni Mandelu. Nijedan jedini recept se nije pokazao kao trajno uspešan. Nisu ih mogli kupiti ni odstraniti. Britanci su odlučili da daju nezavisnost Indiji koja je konačno ozvaničena 1947. godine. Ipak, Gandi nije u potpunosti uspeo u svojoj borbi. Pored svih njegovih nastojanja muslimanski i hinduistanski deo Indije su postali odvojene zemlje. Stav da pomiri muslimane i induse ga je koštao života. Ubio ga je jedan hinduistički zilot za koga je svako pregovaranje sa muslimanima bilo ravno izdaji. Mandelu su, sa druge strane, prebacivali iz zatvora u zatvor i terali ga da prizna aparthejd i bantusane kao legitimne, što nisu uspeli. Konačno 1991. ga puštaju iz zatvora i ukidaju aparthejd. Na prvim izborima na kojima učestvuju crnci 1994. godine Mandela odnosi pobedu i postaje predsednik. Jedna od njegovih važnih osobina je činjenica da se nije svetio nikome. Pored svega što je doživeo pustio je belce da žive mirno i tako verovatno Južnoafričku republiku spasio nemira. Rasizam, bio crni ili beli za njega je bio neprihvatljiv. Povlači se iz politike 1999. godine i umire u krugu svoje porodice u decembru 2013. godine.

Gandi i Mandela su ostavili neprocenjivo nasleđe čovečanstvu. Postali su moralni uzori milionima ljudi. Mnogi su povedeni njihovim primerom uradili ono što su mislili da ne mogu. Ostavili su nadu čovečanstvu da borba protiv nepravde može biti uspešna. U veku koji je dao Hitlera, Staljina i Pola Pota to je više nego odličan uspeh.

Aleksandar Kovačević

Ocenite tekst: