Priča se ne može ubiti!

Novinarstvo je oduvek predstavljalo mehanizam za informisanje šire javnosti  o dešavanjima  na društvenoj i političkoj sceni, zastupnika istine i pravih vrednosti. Odavno nam je poznat slogan našeg javnog servisa ”Vaše pravo da znate sve”, međutim gde je granica toga ”sve” i gde su granice našeg prava?


Novinari širom sveta godinama unazad suočavaju se sa osudama za njihov rad, pretnjama i barijerama obavljanju sopstvene profesije. Nažalost, jedan deo njih podneo je žrtvu u ime ostalih. Jedno od najpoznatijih  pogubljenja reportera jeste ubistvo Don Bolles-a, istraživačkog novinara  The Arizona Republic dnevnih novina, ubijenog 2. Juna 1976. godine. Don je prikupljao podatke o prevarama sa zemljištem u koje su bili umešani i mafija i političke snage. Njegov auto eksplodirao je u čekanju izvora koji je trebalo da mu pruži informacije u vezi sa istragom. Nakon ubistva, njegov rad nastavilo je 38 kolega iz različitih redakcija, a rezultati procesa objavljeni su u martu 1977. Tada je dato na znanje da se ”može ubiti novinar, ali priča nikada”.  Kola ubijenog Bolles-a, kao i izveštaji i slike svih njegovih ubijenih ”saboraca” mogu se pronaći u istorijskom muzeju Newseum u Vašingtonu. Od 1992. godine pa do danas, na osnovu izveštaja Komisije za zaštitu novinara,  1322 novinara je ubijeno obavljajući svoj posao. Razlozi za ubistva u najvećem broju slučajeva leže u želji da se otkrije nešto što ”ne sme” biti otkriveno. Iako slobodno novinarstvo predstavlja stub demokratije, ni  besprekorno uređene zemlje ne odstupaju od lošeg odnosa prema današnjim medijima. U proteklih godinu dana na teritoriji Evropske unije ubijeno je čak troje novinara. Malteška novinarka Daphne Caruana Galizia izgubila je život u oktobru 2017. na isti način kao i njen kolega Don. Slovak Jan Kuciak upucan je u svom domu, a poslednja među njima, Bugarka Viktoria Marinova, silovana je, a zatim i zadavljena. Svo troje povezivala je ista stvar. Svo troje su izveštavali o korupciji u državnom vrhu, svo troje su želeli istinu, svo troje su radili ono što njihovo zanimanje nalaže, svo troje su služili narodu. Ni na našim prostorima ovakve prilike nisu nepoznanica. Nikada ne smemo zaboraviti ni Slavka Ćuruviju, ubijenog na Uskrs 1999. godine,  niti Dadu Vujasinović čije je ubistvo 1994. okarakterisano kao suicid (mada veliki deo javnosti sumnja u to), kao ni Milana Pantića i ostale žrtve.  Svi oni su bili kolateralna šteta jednog zlokobnog i izmanipulisanog režima.  U 90% situacija ubice novinara prošli su nekažnjeno,  a istrage se uspešno zataškavaju i teku veoma sporo.

Borba ili ujedinjenje?
U poslednjoj deceniji čini se da su i mediji još više postali korumpirani. Novinama i TV i radio stanicama neophodna je materijalna podrška, a najbolje prolaze oni koji finansijska sredstva primaju od organa vlasti ili korporacijskih giganta. Oni prestaju da budu sredstva informisanja i sve više se svode na propagandni program, reklamirajući svoje finansijere. Nasuprot ”snalažljivih”, mediji koji su ostali verni etici profesije, moraju stalno da prolaze kroz  torture ne bi li na pravi način preneli stvarnost u kojoj živimo i očuvali sopstveno dostojanstvo i principe novinarstva. Gubitak medijskih prava, slobode govora, slobode štampe, zatim autocenzura i cenzura u potpunosti je pogoršalo medijsku stvarnost i veliki broj radnika iz straha i diskriminacije napušta profesiju. Oni koji ostaju moraju da se bore za svoje neredovne isplate sa takozvanim „nenovinarima“ i učestvuju u izgradnji fabrika laži ne bi li osigurali parče hleba. Od ozbiljnih priča se odustaje ne bi li se obezbedila strana u novinama ili minut u vestima, a javnost konstantno gubi poverenje u novinare i  obezvređuje ovo zanimanje. Da bi se situacija iole popravila neophodno je jačanje novinarskog sindikata i veće zajedništvo novinarskih udruženja. Potrebno je podići svest čitavog narodu o alarmantnom stanju medija u svetu i zajedno načiniti korake u borbi protiv korupcije na svim poljima naših života.

AUTORKA: Maša Stanarčević

Ocenite tekst: