Pristojno do kraja

Nažalost, postoje osobe koje pate od neizlečivih bolesti. Iako moderna medicina sve brže napreduje za karcinom ili sidu lek još uvek nije otkriven, niti se čini da će biti u skorijoj budućnosti. Bolest napreduje od prvih simptoma, pa sve do krajnje faze – terminalnog stanja.


Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji palijativna nega je aktivna briga o bolesnicima čija bolest više ne reaguje na postupak lečenja. Čak i kada ne mogu da produže život, lekari moraju da ulože napore da sačuvaju njegov kvalitet. Palijativno zbrinjavanje podrazumeva celovit tretman – ne samo odgovarajuću terapiju lekovima, već i brigu o emocionalnom i psihološkom stanju, socijalnu i duhovnu pomoć. Prema Venecijanskoj deklaraciji iz 2006. godine „Politika palijativne nege treba se zasnivati na ljudskim i bolesničkim pravima, ljudskom dostojanstvu, socijalnoj povezanosti, demokratiji, jednakosti, solidarnosti, jednakim mogućnostima sa obzirom na pol, sudelovanje i slobodu izbora“.

Pristojan svet umire od danas do sutra
Pokret palijativnog lečenja zvanično se osniva u Velikoj Britaniji 1967. godine. Ovaj pokret uključuje stvaranje timova na nivou bolnica, domova zdravlja, jedinica kućne nege i specijalnih ustanova. Moderno zdravstveno prosvećivanje pokušava da na naučnoj osnovi odgovori na pitanje šta znači kvalitetno živeti do samog kraja. Pored pružanja spokojne sredine za pacijenta, u ovom periodu se moraju obezbediti i uslovi za održavanje svakodnevne rutine življenja porodice. Tek kada se porodica osigura da je pacijent zbrinut njeni članovi mogu da idu na posao i time nastave brigu o ostalim članovima porodice. Lekar, pacijent i njegova porodica rade zajedno kao tim. Pomereno je težište – borba nije borba protiv bolesti, već najbolji mogući život sa njom.

Interdisciplinarni tim je tim visokokvalifikovanih stručnjaka i volontera, dostupnih 24h dnevno, i oni su glavni uslov za palijativni proces. Snaga interdisciplinarnog timskog rada je u međusobnom poverenju, kompetentnosti članova tima, zajedničkom radu na realizaciji ciljeva. Zadatak tima je da pomogne bolesniku u ponovnom uspostavljanju sistema vrednosti u poslednjoj životnoj fazi. Od kojih se struka sastoji tim? Na prvom mestu – lekar, koji organizuje postupak lečenja i daje medicinske naredbe na osnovu znanja na nivou akutne medicine. Palijativni lekar nije isto što i pacijentov glavni lekar, već oni zajedno deluju kako bi napravili najefikasniji plan nege. Potom, tu su medicinske sestre koje imaju glavnu ulogu upravo zbog toga što najviše vremena provode sa pacijentima. Socijalni radnici koji deluju u skladu sa finansijskim i porodičnim pitanjima, bioetičari i duhovnici, naročito ako bolesnik tokom života nije bio preterano privržen crkvi. Od posebnoj značaja u palijativnoj komunikologiji je neverbalna komunikacija jer bolesnik reaguje na izraze lica, gestikulaciju i držanje tela osoba sa kojima je u kontaktu. Tu spadaju prijatan izraz lica, dodirivanje i rukovanje sa obolelom osobom. Jedna od najvećih grešaka koju porodice obolelih prave je da decu drže podalje od obolelih iz straha da im to može škoditi. To nije slučaj jer deca na ovo gledaju drugačije, normalnije i za razliku od odraslih nemaju strah od dodira, a to u bolesnicima budi optimizam.

Smeštaj „sa dušom“
Ljudi u Srbiji ne vole da pričaju o smrti. Kada nestane lekova ili nade biraju da umru u svojoj kući, okruženi porodicom. Ali, umeju li srpske porodice da brinu o termalnim bolesnicima? Neki „odu brzo“ i time poštede članove porodice duže agonije, koja se teši time da se bolesnik nije dugo mučio. Sa druge strane ima i onih koji umiru godinama sa grižom savesti da su svojima na teretu. Oni koji imaju ludačku sreću, ili što je verovatnije protekciju, uspevaju da obolelog smeste u bolnicu. Da ne govorimo o tome da naš narod kao da ima usađen strah od staračkog doma – koji je pri tom „skuplji od Hajata“. Svakako, u težnji za Evropom, i Srbija se polako osavremenjuje, a time raste i interesovanje za palijativno lečenje koje je poslednjih godina deo državne strategije. Ministarstvo zdravlja jača službe kućnog lečenja i palijativne nege u domovima zdravlja. U Beogradu od 2004. godine postoji „Belhospis“ izgrađen donacijama Engleske vlade. Hospis je specijalizovana ustanova za zbrinjavanje u kojoj se vodi briga o pacijentima, kako u okviru samog hospisa, tako i kod kuće ili bolnici. Smeštaj bi trebao da traje do dve nedelje, nakon čega se pacijent vraća kući ali je i dalje pod nadzorom tima. Naš „Belhospis“ još uvek nije toliko uznapredovao i za sada samo predstavlja savetovalište koje funkcioniše po principu kućne nege, ali je izgradnja u planu za ovu godinu. Da li će plan ostati samo plan i kao većina stvari na Balkanu funkcionisati po principu – biće gotovo na leto, a kada dođe leto, biće gotovo na zimu; biće gotovo dogodine, a dogodine sigurno će biti one tamo, ostaje da vidimo. Ono što sami možemo je da međusobno podižemo svest građana i zapravo informišemo o palijativnoj nezi sve one koji za nju do sada nisu čuli, uz nadu da će naš narod jednom podići svest na više od „ma pusti, neka Bog pomogne, tako mu je bilo suđeno“.

AUTORKA: Kristina Kerekeš

Ocenite tekst: