Privatizacija u Srbiji: Od zlatnih koka do državnih jaslica

Ova godina ulazi u svoju, sportski rečeno, poslednju četvrtinu, a minuli period obeležili su brojni poslovi koje je država sklopila sa stranim investitorima, sa idejom da pomogne javnim preduzećima. Međutim, ideje uvek lepo zvuče, ali često na njima sve i ostane. Stoga, dug je spisak tema o kojima se sa našim sagovornicima može razgovarati. Za MonopolList ovoga puta govore Mahmud Bušatlija, savetnk za razvoj i investicije, i Mijat Lakićević, ekonomski novinar „Novog magazinaˮ.



ML:
Krenimo od najskorijeg slučaja. Pre nekoliko nedelja konačno je Poljoprivredna korporacija Beograd prodata kompaniji Al Dahra, što je izazvalo veliku debatu u struci. Da li je, prema Vašem mišljenju, prodaja posrnulog giganta dobro rešenje i zašto?

ML: PKB je trebalo prodati. U prilog tome govore i načelni i konkretni razlozi. Načelno – država je loš privrednik i ne treba da se bavi proizvodnjom. A najgora je kao poljoprivrednik, te još manje treba da se bavi zemljoradnjom. Dakle, i da je Srbija pravno i politički uređena država, ona bi PKB trebalo da proda. Jedino bi u tom slučaju cena zemlje – zato što bi Srbija bila mnogo razvijenija nego sada – pa i PKB-a, bila veća. Konkretnije, tj. imajući u vidu današnju vlast, PKB treba prodati još brže. Jer, on je samo izvor troškova za građane. Bilo kroz gubitke, korupciju, subvencije, partijsko zapošljavanje… U lošim režimima, u kojima nema vladavine prava ni ekonomskо-političkih sloboda, šteta od državnih preduzeća još je veća nego u državama zapadnoevropskog modela.

MB: Kontrola proizvodnje i plasmana hrane i vode je mjera socijalne odgovornosti države. Naša bi država morala da vodi računa o zaštiti javnog interesa i eventualnim posljedicama prodaje državnog kapitala u ovoj sferi.

Prodaja se opravdava lošim upravljanjem tim preduzećem, ali se zaboravlja da u demokratiji Vlada nema pravo da umanji vrijednost državnog kapitala, ali može i mora da promjeni strukturu vlasništva ako taj kapital ne donosi dovoljan profit. Država trenutno nema adekvatan projekat kojim bi u portfoliju državne imovine zamijenio PKB. Takođe, neshvatljivo je da firmu čija je vrijednost procjenjena na 200 miliona evra prodate za samo 100 miliona. Osim toga, tender treba da bude jedan vid tržišne utakmice. Tržišna privreda ne smatra uspjelim tender kada dođe manje od tri ponude, koje će se ocjenjivati ne samo po cijeni nego i po ostalim kriterijumima. Na tender o prodaji PKB-a, kao što znamo, prijavila se jedna jedina kompanija.

Ne treba smetnuti s uma ni to da je Al Dahra arapska kompanija, prisutna na bliskoistočnim tržištima, koja su karakteristična po neophodnom uvozu prehrambenih proizvoda. Pitanje je kako će se domaće tržište, odnosno javni interes, zaštititi u slučaju da novi vlasnik odluči da veći dio, ili kompletnu proizvodnju PKB-a, izveze na Bliski Istok. To će, doduše, neznatno povećati naš izvoz, ali će generisati i potrebu za uvozom nedostajuće količine prehrambenih proizvoda koji su dolazili iz PKB-a, čiji kvalitet će biti upitan. Ovaj proces će neminovno dovesti i do rasta cijena, koje država ne može kontrolisati.

ML: Država je krajem leta rešila i pitanje RTB Bora, čijih je 63% vlasništva otkupio kineski Ziđin za oko 1,5 milijardi dolara. Kako ocenjujete ovu investiciju, budući da je ova kompanija dugo bila ogroman fiskalni teret države, uprkos velikom potencijalu koji nesporno i dalje ima?

ML: Moramo se podsetiti nekih činjenica koje se često gube iz vida ili namerno prikrivaju. Celu poslednju deceniju 20. veka Srbija je praktično provela ratujući ili pod sankcijama. To je imalo ogromnu cenu, koja je plaćena ne samo neposrednim ljudskim i materijalnim gubicima nego i desetogodišniim izostankom ulaganja. Dakle, kao i najveći deo privrede, RTB Bor nije investirao u razvoj. Onda je došlo ubistvo premijera Đinđića, što je dodatno rasteralo investitore iz Srbije. Na to treba dodati godine sa niskom cenom bakra na svetskom tržištu, što je situaciju u RTB-u još više pogoršalo. Zatim su u upravljanju kompanijom od ekonomskih bili važniji socijalni kriterijumi, pa je RTB još malo „kljoknuoˮ. Konačno, i kada je bilo prilika da se RTB privatizuje, preovlađivali su politički razlozi da se to ne uradi. I sad se više nije imalo kud. Pa mi ostaje da ponovim – da je Srbija liberalno-demokratska država, RTB Bor bi vredeo mnogo više. I možda bi se našao bolji partner, tj. kupac. Ali, bolji su otišli boljima.

MB: Ziđin je vlasništvo, zapravo, stekao dokapitalizacijom, a ne otkupom državne svojine. Dokapitalizacija ima drugačiju dinamiku, jer u preduzeće ulazi svež investicioni novac u celosti. Za zemlje u razvoju, prodaja državne svojine je najgore moguće rješenje, jer je za investitora prilično skupo, pa dovodi do toga da, poslije isplate u državnu kasu, izbjegava investiranje u kupljeno preduzeće u količinama dovoljnim za unapređenje osnovne djelatnosti. Privatizacija u Srbiji je posljednjih 18 godina sprovođena gotovo isključivo prodajom državnog kapitala. Dosadašnja praksa ovakve privatizacije dovela je do toga da je Srbija sada opasno podindustrijalizovana i insistiranje na razvoju malih i srednjih preduzeća tu ne može pomoći.

Dok god državne firme budu tretirane kao partijske prćije, nema tog menadžera koji će moći da im pomogne

Imajući sve to u vidu, privatizacija RTB Bor kroz dokapitalizaciju je korak u dobrom pravcu, jer će donijeti svjež kapital i upravljanje oslobođeno političkog voluntarizma. Nažalost, ovaj aranžman će pokriti samo manji dio akumuliranog duga (200 miliona od oko 1,1 milijardi dolara), dok će ostatak kao javni dug pasti na teret građana. Ziđin je dio jedne od najrazvijenijih ekonomija na svijetu, sa kojom saradnja postaje globalna neminovnost. Pored toga, Kina je najveći kupac zlata na svijetu, a ostali metali koji se proizvode u RTB su Kini strateški važni. Ovo ukazuje na to da će proizvodi RTB-a imati osiguran plasman, što je garant opstanka i, nadam se, daljeg razvoja RTB-a.

ML: Višegodišnja, možda i najveća saga u debati o privatizaciji tiče se Telekoma Srbije, čija se prodaja godinama najavljivala, pa gurala pod tepih. Da li bi država trebalo da zadrži kontrolu nad ovim, neki bi rekli, strateškim preduzećem?

ML: Telekom posluje pozitivno, ali je njegov profit po zaposlenom svega jednu desetinu dobiti koju je ostvarivao Telenor. Ako se ne varam, Telekom i investira manje. S druge strane, nije jasno po čemu je Telekom strateško preduzeće. Da nas ne bi špijunirali? Mislim da je danas, u vreme visoko razvijenih informaciono-komunikacionih tehnologija, takvo gledište jako zastarelo. Ovde se radi o interesima. Postoje ljudi, grupe, firme, kojima je u interesu da Telekom bude državni, jer ga na različite načine „muzuˮ. I to je suština. 

MB: Država u svakom slučaju treba da zadrži vlasništvo nad Telekomom, koji je efikasan i donosi profit. To ne znači da se Telekom ne treba djelimično privatizovati, ali ta privatizacija treba da bude izvedena isključivo kroz dokapitalizaciju, koja bi prvenstveno poslužila za regionalno širenje i proširenje ponude.

Ulasku privatnog kapitala u Telekom trebalo bi da prethodi restrukturiranje, u kome bi jedan dio kapitala bio alociran u preferencijalne, a drugi u obične akcije. Preferencijalne akcije, bez prava upravljanja ali sa fiksnim dividendama, mogu biti dodjeljene PIO fondu, kome bi donosile izvorni prihod, i za toliko relaksirale izdvajanje iz državnog budžeta. Drugi dio državnog kapitala ostao bi u običnim akcijama sa pravom upravljanja. Trebalo bi da privatizacija bude izvedena dokapitalizacijom stoka običnih akcija, što bi privatnom investitoru dalo pravo upravljanja. Ova konfiguracija akcijskog kapitala garantuje da privatni vlasnik običnih akcija neće zloupotrebljavati svoj položaj, jer, ako njegovo upravljanje ne obezbjeđuje određeni profit, koji će garantovati isplatu fiksnog prinosa po osnovu držanja preferencijalnih akcija, te akcije postaju obične i sa onim običnim akcijama koje već posjeduje, država postaje većinski vlasnik sa svim pravima isključivog upravljanja.

Ovaj model privatizacije kroz dokapitalizaciju je najprihvatljiviji sa stanovišta javnog interesa.

ML: Novembar je, a priča oko koncesije nad Aerodromom Nikola Tesla kao da se zaboravila. Francuski Vansi trebalo je da preuzme poslovanje u septembru. Da li to potkrepljuje slutnju da je ceo ugovor o koncesiji pogrešna ideja? Da li bi trebalo da aerodrom ostane u državnom vlasništvu ili možda bude prodat? Postoji li srednje rešenje? 

ML: Koncesija je srednje rešenje, i to je dobra ideja, što ne znači da se i najbolja ideja ne može upropastiti. Vezivanje srpskih kompanija za velike svetske kompanije generalno je dobra stvar, jer omogućava naše uključivanje u, da upotrebim taj termin, međunarodnu podelu rada. Odnosno, u konkretnom slučaju, obezbeđuje, s jedne strane, znanje i kapital za razvoj firme – čega u Srbiji, šta god mi mislili, nema dovoljno – a sa druge strane, obezbeđuje svetsko tržište. I treće, jedan krupan privredni resurs izvlači se iz ruku vladajuće partije i političkih kalkulacija. Nema poslovnih razloga da Vansi guši razvoj aerodroma u Nišu ili u Kraljevu. To zavisi od opštih političkih i ekonomskih prilika u Srbiji. Članstvo Srbije u Evropskoj uniji i NATO, kao znak njenog konačnog političkog i ekonomskog opredeljenja, doneo bi stabilnost u ceo region. To bi istovremeno bio snažan podstrek razvoju vazdušnog saobraćaja, kao i privrede uopšte.

MB: Koncesija, generalno, poslednjih tridesetak godina nigde u svetu ne pokazuje pozitivan rezultat, sa stanovišta javnog interesa. Koncesionar u aranžman ne ulazi da bi pomogao zemlji u koju dolazi, već radi maksimizacije profita. Iz toga proizlaze različiti poslovni rizici.

Što se Aerodroma Nikola Tesla tiče, iz dostupnih podataka potpuno je jasno da mu, za dalje širenje i dostizanje realnih potencijala, nije potreban koncesionar. Ostvareni prosečni profit u poslednje tri godine od oko 25 miliona evra ukazuje na to da bi se, ostankom na dostignutih pet miliona putnika godišnje, u sledećih 25 godina (koliko traje koncesija) moglo očekivati najmanje 625 miliona evra akumuliranog profita. Neophodne investicije koje koncesionar obećava aerodrom može, zaduživanjem na osnovu dosadašnje profitabilnosti, finansirati i samostalno. Ali, čak ni to mu trenutno nije potrebno.

Koncesija poslednjih tridesetak godina nigde u svetu ne pokazuje pozitivan rezultat, sa stanovišta javnog interesa, jer koncesionar ne dolazi da bi nama pomogao, već zbog profita.

Uzgred, kompanija Vansi, koja se izvorno bavi građevinarstvom i energetikom, vlasnik je kompanije Vinci Concessions, koja se bavi koncesijama nad auto-putevima i stadionima a u čijem je sastavu i Vinci Airports. U tom smislu Vansi, kao kompanija širokog poslovnog portfelja, nije ni blizu kvaliteta koncesionara koji upravljaju aerodromima u okruženju. Koncesionar zagrebačkog aerodroma upravlja drugim i trećim aerodromom u Evropi po prometu, ljubljanski koncesionar četvrtim, a skopaljski petim. Za to vreme, najveći evropski aerodrom kojim Vansi upravlja tek je dvadeseti u Evropi (Lisabon), a najveći kojim upravlja (Osaka) tek je na sedamdeset devetom mestu u svetu.

Čak i da prethodno nije važno, Vansi upravlja sa osam aerodroma bitno većih i strateški bolje pozicioniranih od beogradskog, pa će svoj najbolji kadar i dalje usmjeravati na njih, a ne na Nikolu Teslu. Takođe, od 35 aerodroma nad koliko je 2016. godine Vansi imao koncesiju, 26 je imalo daleko manji promet putnika od beogradskog aerodroma u toj godini, a čak 17 manji i od današnjeg prometa na niškom aerodromu.

ML: Kako će Vansijevo rukovođenje beogradskim aerodromom uticati na poslovanje Er Srbije, za koju se zna da ima donekle privilegovan položaj na aerodromu?

ML: Prvo treba sačekati da Vansi preuzme aerodrom. S druge strane, pošto je država većinski vlasnik Er Srbije, možda će ona od koncesionara tražiti neke ustupke, da bi i dalje subvencionisala svoju avio-kompaniju. To će biti loše, jer će onda Vansi to pokušati da nadoknadi na drugoj strani. Tako da postoji opasnost da se ovaj aranžman iskompromituje političkim „ja tebi – ti meniˮ radnjama. Činjenica da potpisivanje ugovora kasni ukazuje na mogućnost da tu nisu čista posla.

MB: Er Srbija ima izuzetno privilegovan položaj, jer gotovo da ništa i ne plaća Aerodromu Nikola Tesla. Ta praksa će prestati preuzimanjem aerodroma od strane koncesionara, jer je njegov interes isključivo stvaranje profita. Dakle, Er Srbija u budućnosti neće moći da računa na bilo kakvu povlasticu koju ne uživaju i ostale avio-kompanije koje koriste naš aerodrom, što će bitno pogoditi konkurentnost Er Srbije, koja je i ovako vrlo upitna. Ovome treba dodati da koncesionar sarađuje sa velikim brojem niskotarifnih avio-kompanija, koje planira dovesti u Beograd, što će još više iskomplikovati poziciju Er Srbije. Apsolutno je nemoguće očekivati da koncesionar podstiče njen razvoj, pružajući mu prioritete i bolje uslove, na štetu ostalih avio-prevoznika, sa kojima ima dužu i čvršću saradnju.

ML: Situacija u Er Srbiji je i sama kontroverzna. Ta kompanija beleži profit, ali tek nakon što se uračunaju izdašne državne subvencije. Istovremeno, sluti se i odlazak Etihada kao strateškog partnera. Kakva se budućnost nazire na horizontu za nacionalnog avio-prevoznika?

ML: Slučaj Er Srbije je još jedan dokaz koliko je državno vlasništvo u privredi loše. Čini se da su neki potezi, kao što je bilo uvođenje leta za Ameriku, imali više političko-propagandni nego ekonomski motiv i značaj. To govori o uticaju aktuelne vlasti na poslovnu politiku firme. Nije mi jasno kako ljudi koji se zalažu za to da država ostane vlasnik brojnih preduzeća sve to ne vide. Osim ako nemaju neke interese, što najčešće i jeste slučaj. Ali, ima tu i ideologije. Etatizam i populizam su jako prisutni u srpskoj intelektualnoj eliti, naročito onima koji žive na državnim jaslama, pa i na državnim fakultetima. Tako da se i to, u krajnjoj liniji, svodi na odbranu svog privilegovanog položaja i interes.

MB:  Etihadova evropska mreža raspala se krajem prošle godine, što će negativno uticati na Er Srbiju kroz gubitak veze sa nekadašnjim evropskim partnerima, smanjenje broja povezanih letova, ali i slabije popunjavanje letova za Njujork. U svakom slučaju, smanjiće se broj putnika koje će za Aerodrom Nikola Tesla obezbjeđivati Er Srbija. Vansi planira da njeno učešće u prometu sa trenutnih oko 55% znatno smanji na 40–46%, ali je i to vrlo optimističko očekivanje.

Stoga, ako Etihad ostane u Er Srbiji, u situaciji u kojoj mu se raspala osnovna evropska mreža, bankrotom Er Berlina, Darvina i Alitalije, to će uraditi isključivo ukoliko Srbija nastavi i pojača finansijsku podršku. Evropske direktive zabranjuju subvencionisanje nacionalnih avio-kompanija a, sa druge strane, Er Srbija je prezadužena i ne može se dalje zaduživati.

Etihad se, u zaštiti svog interesa, lako odrekao svojih evropskih partnera Alitalije, Darvina i Er Berlina, pa se može očekivati da to učini i sa Er Srbijom, koja mu je daleko manje važna.

Ipak, Etihadu trenutno više odgovara da ode. Najpre, u slučaju odlaska, imaće pravo da naplati 40 miliona evra kredita koji je dao našem prevozniku. Takođe, kako je Er Srbija preko Etihada naručila 10 Airbus A320 aviona, i platila 23,5 miliona evra pologa za porudžbinu – eventualnim odlaskom Etihad bi taj novac zadržao, dok bi nadalje teret narudžbine ostao na Er Srbiji. Tih 63,5 miliona evra bi Etihadu mnogo značilo. Iz toga se zaključuje da će on ovde ostati jedino pod uslovom da u kratkom roku zaradi znatno više od ove sume.

Imajući sve ovo u vidu, za nas bi najpovoljniji način odlaska bio da Etihad svoj udio proda nekoj avio-kompaniji koja je dobro pozicionirana na evropskom tržištu.

ML: Od kolikog značaja kod investicija u državna preduzeća mogu biti srpska poslovna elita i najveći domaći biznismeni? Da li bi domaći kapital više mogao doprineti razvoju nacionalne ekonomije od inostranog?

ML: Domaći investitori već sada doprinose razvoju više nego strani iz prostog razloga što su domaće privatne investicije veće od stranih. Ali, to je još uvek nedovoljno. Domaće privatne investicije u Srbiji su niske zbog lošeg privrednog ambijenta.

Kada je reč o pitanju velikih domaćih biznismena, odgovor je malo komplikovaniji. Najpre – zašto samo veliki? I zašto samo biznismeni? U Srbiji ima ljudi koji bi radili bolje od sadašnjih direktora javnih preduzeća. Kada je pak reč o velikim biznismenima, neki od njih bi možda i mogli, ali ako se eliminiše mogućnost sukoba interesa. Drugo, veliki državni sistemi traže celog čoveka, a ne verujem da bi naši poznati biznismeni ostavili svoje firme. Ne znam da li se sećate, ali Miodrag Kostić je na prvom, a posle se ispostavilo i jedinom Vučićevom sastanku sa domaćim biznismenima, ponudio baš to – da on i njegove kolege pomognu velikim državnim firmama. Od toga nije bilo ništa, ne zna se zašto. Mada se možda i zna, jer kada je malo kasnije raspisan konkurs za direktora Železnica Srbije, niko se od tih biznismena nije javio. Ko bi od njih radio za platu od 100.000 dinara? Posebno je besmisleno to što guverner Narodne banke ima platu pet, šest puta veću od direktora velikih državnih sistema, ali to je samo još jedan pokazatelj koliko je javni sektor nakaradno postavljen. Dok državne firme budu tretirane kao socijalne, a ne profitne ustanove, pa još i kao partijske prćije, nema tog menadžera ni biznismena koji će moći da im pomogne. Slučaj sa takozvanim profesionalnim menadžmentom u Železari Smederevo to je lepo pokazao.

MB: Do sada, naša „poslovna elitaˮ nije bila uspešna. Teško je ustvrditi da li je sposobna da funkcioniše van špekulativnih investicija, da zadrži i unaprjedi privatizovanu djelatnost. Uglavnom se bavi njenim uništavanjem, da bi promjenila namjenu građevinskog zemljišta i izgradila komercijalne i stambene objekte, stvarajući rentni kapital. Takvi investitori nisu i ne smiju biti dobrodošli u sektor državnih preduzeća, jer će nastaviti destrukciju javnih resursa i usluga koje ta preduzeća pružaju svim građanima.

U početku tajkunizacije naše ekonomije, domaća „poslovna elitaˮ bila je prisutnija od stranih investitora, ako objektivno sagledamo porijeklo njihovog kapitala. Bezbroj je slučajeva da se naši tajkuni kriju iza inostranih firmi, mahom registrovanih u poreskim rajevima. Do sada nisam vidio interesovanje te tzv. elite za privatizaciju državnih preduzeća, vjerovatno zbog njihovog načina stvaranja kapitala i specifične poslovne prakse usmjerene na stvaranje rentnog kapitala.

Da bi domaći privatni kapital postao dominantan u investiranju u razvoj nacionalne ekonomije, naša tajkunizovana poslovna elita bi morala bitno promijeniti svoje prioritete i sa špekulacija preći na investiranje u industriju, koja bi podstakla razvoj malih i srednjih preduzeća koja bi za nju trebalo da rade.

INTERVJU VODIO: Ivan Radanović

Ocenite tekst: