Privatni profesori – komplementari ili supstituti studiranja?

Nova školska godina stiže, a sa njom i momci i devojke koji nas svakodnevno dočekuju sa flajerima na kojima piše već dobro poznato „privatni časovi“. Većina tih flajera će završiti u kanti, mada ne zbog toga što niko ne traži privatnog profesora, već zato što mnogi već znaju kog privatnog profesora će zvati.



Zamislite da ste se uputili u Narodno pozorište u Beogradu, a na samom ulazu vas dočeka simpatična devojka, koja vam kaže da po znatno povoljnijoj ceni možete otići u manji lokal, gde će vam istu tu predstavu odglumiti glumci amateri. Kako biste reagovali? Možda biste joj odgovorili da ste već platili kartu za pravu predstavu sa najpriznatijim glumcima ili biste jednostavno produžili da sednete na veliku scenu pozorišta pitajući se da li bi iko pristao na takvu ponudu. Zašto nam onda nije ni malo neobično kada nas na putu do amfiteatra presretnu sa ponudom za ista takva predavanja, ali u manjoj učionici, sa profesorima amaterima? Naravno, da privatni časovi ne donose rezulate, niko ih ne bi posećivao, već bi to bila davno zaboravljena praksa, a ne unosan posao kakav je danas. Kao što dobro znamo, dokle god za nečim postoji tražnja, ima i ponude, a sudeći po broju različitih flajera, tražnja je zaista velika. Kako to da se nekad odlučimo da veliku scenu pozorišta zamenimo malim lokalom i nepoznatim glumcima?

Zašto lokal, a ne glavna scena?
Evo još jedne ilustracije: završili ste fakultet, osnovali svoje preduzeće i saznajete da za 3 meseca imate važan sastanak sa potencijalnim investitorom koji će vam rešiti sve materijalne probleme. Počinjete da se pripremate, kad vas osoba koja je bila mentor vašem investitoru zove i nudi vam da vas on lično spremi za sastanak. Da li ga odbijate ili rado prihvatate takvu neverovatnu ponudu? Vidite li sličnost? Ipak, mi vrlo često odbijamo ponudu profesora, našeg ispitivača, da nas pripremi za njegovo ispitivanje. Jedna od prvih lekcija koju učimo na našem fakultetu jeste da donosilac odluka mora biti racionalan, a opet, sudeći po našim odlukama vezanim za privatne časove, izgleda da mi nismo racionalni. Fakultet, kao što znamo, koristi ispite kao način procenjivanja da li smo savladali određenu materiju. Put studija je onda jednostavan – stičemo nova znanja, njih dokazujemo profesorima na ispitima, i nakon što taj proces ponovimo određeni broj puta, stičemo željenu titulu i samo nebo je granica. Pozabavimo se, ipak, malo razlogom studiranja. Krajnji cilj velike većine studenata jeste sticanje znanja radi mogućnosti zaposlenja na radnim mestima koja su bolje plaćena. Neki bi dodali da ne pridaju važnosti sticanju znanja, već samo diplomi i zvanju diplomirani ekonomista, pa nastoje da do ocene dođu na što lakši način. Kada se fokusiramo na ovaj drugi razlog, tada postaje jasan značaj privatnih profesora koji nude, što uglavnom i napišu na svojim reklamama, brzo i lako spremanje ispita iz finansijskog računovodstva, osnova statističke analize, teorije cena i mnogih drugih predmeta.

Zašto studenti biraju privatne časove?
Studenti često ukazuju na to da se na privatnim časovima radi u manjim grupama, gde se profesor može posvetiti svakom studentu. Mada, i na samom fakultetu, kad god se odmakne sa semestrom, amfiteatri i slušaonice budu skoro prazni, dok kod privatnih profesora broj učenika na jednom času, umesto očekivanih pet, može biti i dvadeset. Pomalo paradoksalno. Argument koji se takođe navodi jeste kako je način rada bliži studentima. Skripte i zbirke koje su privatni profesori napisali, tumačeći knjigu potrebnu za ispit, dosta olakšavaju učenje i prelaze tačno na „poentu“. Ipak, vrlo često su profesori na predmetu i sami autori ili redaktori tih knjiga iz kojih učimo. Nije li prednost da nas uči neko ko je učestvovao u pisanju knjige? Kada bi uz kupljenu knjigu „Na Drini ćuprija“ dobili i mogućnost da vam je lično Ivo Andrić prepriča i izdvoji najbitnije, bilo bi besmisleno tražiti nekog drugog da to uradi umesto samog autora. Zar ne? Vrlo često su sadašnji privatni profesori i sami bili studenti našeg fakulteta, pa zato zvuči logično da su bliži nama i da imaju uvid u to kako mi shvatamo neke predmete, te će nam stoga lakše pomoći u spremanju materije. Međutim, oni su svoje znanje stekli od profesora sa fakulteta, a to znanje dalje prenose nama. Da li su onda privatni profesori samo posrednici? Ako su njih učili profesori koji sada nas uče, nisu li oni sada iteracija viška, bez koje opet možemo doći do istog tog znanja? Tokom učenja često stignemo do neke prepreke koju nikako da prevaziđemo. Jednostavno ne možemo da razumemo šta žele da nam kažu, internet nema rešenja, a objašnjenja kolega nam ne pomažu. Privatni profesori nam rado daju svoj broj i redovno naglašavaju kako su otvoreni za sva naša pitanja. Vrlo zgodna i bitna prednost u odnosu na profesore i asistente na fakultetu. A s druge strane, koliko često odlazite na konsultacije, koje su upravo tu za sva naša pitanja? Ipak, veliki procenat studenata koji su uzeli privatne časove polože predmet koji su spremali sa privatnim profesorom. To je ujedno i merilo da li je neko ko drži privatne časove dobar ili ne. Zapravo, procenat položenih ispita je jedino merilo, i njegovo povećanje je cilj svakog privatnog profesora. Neće li onda težiti da on nas naprave „mašine za polaganje ispita“? Pokažu nam koje tri oblasti da naučimo ili kojih 100 zadataka da znamo napamet kako bismo sigurno položili, pa umesto da izvedemo formulu, jednostavno podelimo najveći broj sa drugim najvećim brojem i to pomnožimo sa 100. Ako je diploma simbol znanja, a ne samo parče papira, da li je ovakav pristup koristan na duže staze? Naravno, privatni časovi se mogu posećivati paralelno sa predavanjima i vežbama na fakultetu. To bi verovatno omogućilo studentu da vidi predmet iz više uglova. Tada su privatni profesori, umesto zamene, jednostavno dodatak u spremanju ispita. Čuti isto gradivo iz nekoliko različitih izvora može pomoći tokom učenja. Mada, ne bi li bilo praktičnije i povoljnije samo otići kod još nekog asistenta ili profesora?

U potrazi za krivcem
Pa, ko je onda krivac za toliko prisustvo privatnih časova? Da li su to subjektivni saveti starijih studenata? Na primer, kolega može da ima jako loše predznanje iz srednje škole, koje je inače važno u spremanju nekog ispita, i da mu vreme predavanja i vežbi ne odgovara. Njemu su onda privatni časovi odlična opcija. Pa ako sve prođe po planu i kolega položi ispit, verovatno će preporučiti i mlađim studentima da uzmu privatne časove, čak i ako oni imaju solidno predznanje iz srednje škole i nemaju druge obaveze sem odlaska na predavanja i vežbe. Međutim, kolega je veoma ubedljiv. Ti studenti zatim predlože privatne časove sledećoj generaciji, i tako nekoliko semestara za redom, i dešava se situacija gde privatni profesori postaju sastavni deo spremanja ispita, zajedno sa knjigom i zbirkom. Način na koji se privatni profesori reklamiraju, takođe može biti jedan od razloga njihovog uspeha. Sem pomenutih flajera, mnogo više im pomažu podaci o prolaznosti kojim smo redovno bombardovani, gde se ispiti predstavljaju mnogo težim nego što stvarno jesu i tako formiraju mišljenje da je nešto nemoguće položiti bez pomoći privatnog profesora. A to mišljenje se prenosi iz generacije u generaciju dok ne postane, u očima studenata, činjenica. Na kraju, i sam fakultet može snositi deo odgovornosti za uspeh privatnih časova. Rast alternativnih izvora učenja fakultet treba da posmatra kao jasan indikator da potrebe studenata nisu zadovoljene. Iako su na fakultetu već dostupne mogućnosti koje pružaju privatni profesori, očigledno studenti ili nisu o tome dovoljno obavešteni ili taj sistem podrške ne funkcioniše kako treba, pa se zbog toga i okreću alternativi. Možda neko pomisli da je to odluka studenata te ako žele da bespotrebno plaćaju dodatne profesore, to onda i urade, a da fakultet nema ništa sa tim. Međutim, kada sve više studenata završi Ekonomski fakultet oslanjajući se na privatne časove, i kada se primeti da velikom broju njih nedostaju veštine koje se podrazumeva da diplomirani ekonomista treba da poseduje, fakultet je taj koji će najviše izgubiti na svom glasu.

Ima li rešenja?
Načini da fakultet to spreči su razni. Zabranjivanje reklamiranja privatnih profesora, dok se ništa u načinu rada fakulteta ne menja, bio bi lenj i ne preterano koristan način. Studenti bi i bez flajera i postera na drveću pronašli ko drži privatne časove. Zato, profesori i fakultet bi trebalo sve alternativne načine spremanja ispita da posmatraju kao konkurenciju. Na primer, ako studenti uzimaju privatne profesore zbog nedovoljnog znanja koje nose iz srednje škole, onda je to različito predznanje moguće „izravnati“ dodatnom nastavom pred početak semestra, što se na predmetu matematike već čini. Ako je slaba posećenost na konsultacijama, može se razgovarati sa studentima zbog čega ne koriste tu mogućnost. Možda nije profesor strašan, već je termin konsulatacija loš. Ako je neka oblast ili ispitno pitanje kamen spoticanja, treba omogućiti snimanje predavanja kada se rade kompleksnije oblasti, kako bi ih studenti mogli više puta čuti. Rešenja se mogu naći, a sve što je potrebno je volja.

AUTOR: Aleksandar Ćurčić

Ocenite tekst: