Proći će i ovaj rok

Svi smo mi nasmejani oktobarski prijatelji iz diskoteke i depresivni januarski poznanici Krunske broja 57, koja će nas, kao i svake prethodne godine, dočekati širom raširenih ruku sa mini upitnikom čije rezultate nećemo spominjati majci. A ni sam upitnik, niti izraz lica doktorke, niti novootkrivenu dijagnozu, niti druga koga smo sreli koji je komšijski sin, ma ko je išao u polikliniku? Meni odgovaraju i Draganine pilule za spavanje pa što bih se ja cimala.


Januar se bliži munjevitom brzinom a moji živci poskakuju u ritmu sata koji mi se ruga vremenu koje mi je preostalo do ispita. Gledam ja u sat, gleda i on u mene. Oboje se pitamo kako je opet došlo do ovoga. Ako krenem danas da učim i svaki dan pređem 53 strana iz jedne i po 37 strana iz druge dve knjige plus po minimum 12 zadataka iz preostala dva predmeta uz skraćene verzije lekcija koje sam uzela od Filipa ali i dovršim seminarski i onaj zaostali esej, imaću tačno toliko vremena da napravim pauzu od po 2 dana kako bih časkom spremila one kolokvijume. Samo malo. Zaboravila sam Finansijsko računovodstvo… Vidim ja nešto fali. Njega ću nekako usput da ponavljam. Možda pred spavanje. Mada njega već znam. Svakako, ima rokova.

Raspored u toku ispitnog roka možda deluje ‘skučeno’ ali to je samo zato što i jeste nekako ‘skučen’. Nema tu puno filozofije, uči se i to je to. Puno kafe, zrnce sna i samo neophodna hrana za eventualno preživljavanje ali ni to nije potrebno. Možemo i fotosintezom jeftinim sijalicama. Sve u svemu, januarsko zdravlje na zavidnom nivou. Što nas dovodi  do ovog skromnog skupa izabranih studenata različitih fakulteta u čekaonici jedne od studentskih poliklinika.

Da, treba posetiti lekara

Gužva je kao po običaju, a ja ne znam ni zašto sam došla. Izgledam kao zombi čije prisustvo u javnosti treba zabraniti. Nisam spavala već par dana, a o hrani nisam do juče razmišljala. Naime, majka mi je zapretila dolaskom jer izbegavam njene pozive a poruke su ‘previše kratke’, pa je posumljala da nešto nije uredu. A ja se sasvim dobro osećam. Pored bola u glavi i crvenog grla, vakumirane sobe i praznog stomaka, debelih knjiga u rukama i suza u očima, ja sam super. Cvetam. Zato ne vidim razlog koji me dovodi u polikliniku kad imam toliko gradiva da naučim za toliko malo vremena.

U ovoj čekaonici svi smo isti. Izgubljen pogled u daljinu sa mislima još daljim i podočnjacima još dubljim. Suznih očiju razmišljamo o životu. Šta mi je ovo trebalo? Mogla sam se udati još pre par godina, imati dete ali i biti trudna sa sledećim. Mogla sam biti domaćica. Ma mogla sam se zaposliti i sa srednjom. Uz to bih radila i neke posliće sa strane. A da sam upisala drugi fakultet? Možda ipak nisam dobro izabrala. Jao, gde mi je bio mozak? Pa kako sad ovo da ostavim na pola? Ne bi me primili nazad u kuću! A da krenem da učim drugi predmet a ovaj da ostavim za sledeći rok? Možda je to najbolje.

Prozivaju i mene posle ko zna koliko vremena. Ulazim spremna na opasnu dijagnozu i uput na dalje lečenje (nadamo se u okviru iste zgrade, jer nemam vremena za nalaženje bilo koje ustanove u gradu, a ni interneta za ovaj mesec). Dok se ispovedam doktorki i pričam o svojim problemima, već mogu prepoznati izraze lica koje vode ka specijalisti i lekovima koji su mi i pre bili prepisani. Reči izgovara kao da je i prethodna devojka isto prošla. Što je najgore, ja neću biti poslednja jer ih ispred ambulante ima gomila.  Oni će, isto kao i ja upravo, izaći sa par papira u rukama i uputiti se apoteci sa istim mislima: „Nadam se da ovo nije skuplje od 200 dinara jer mi je samo toliko ostalo“.

Iskreno o zdravlju

Posećenost poliklinika je u naglom rastu tokom i posle ispitnih rokova. Problem se lako može uvideti ali rešenja nigde. Svi se nalazimo u istoj zamci o kojoj malo ko i priča. Možda je to prosto tako jer su nam monolozi na zavidnom nivou prvo u glavi a potom i ispred ogledala. Mučimo svoje muke. Vodimo svoje bitke. Mada, koji vojnik više neće škoditi. Narušavanje zdravlja sada može dovesti do velikog uticaja zdravstvenog stanja, čak šta više i za par godina. Možemo biti sami i jaki, ali priznavanje granica izaziva veću pobedu. Uvideti širu sliku i pomiriti se sa izgledom ishoda može podstaći svakog pojedinca da makar da šansu u ispravljanju sutrašnjeg toka misli. Niko nije sam u ovome.

Prolaznost

Stvaranje čvora u stomaku se poklapa sa padanjem prvog snega a svi znamo da posle snega dolazi sunce. Isto možemo reći i za rokove. Ulazak u novi semestar i upoznavanje sa novim predmetima može delovati užasno, posebno za brucoše. Svesni smo stresa koji će nas dočekati za nedelju dana ili pak malo više u klasičnom primeru oguglalih.

Stres koji osećamo ostavlja sve veće posledice po naš organizam. Nismo ni svesni koliko odmažemo što psihički što fizički sami sebi, postavljajući temelje za teži put učenja zamišljenih ciljeva. Borimo se sami protiv sebe u glupoj borbi o kojoj smo trebali ranije da mislimo. Sve to izlazi iz upotrebe 24h u mesecu oktobru i 24h u mesecu januaru. Naizgled isti dani ali dve kompletno druge priče. Mogu pisati kako je trebalo na vreme krenuti, ozbiljnije shvatiti i mehanički živeti ali onda ubacim sebe u dati šablon i izvršim dodatne prepravke u vidu ubacivanja reči „nisam“.

Zato društvo, samo hrabro! Proći će i ovaj rok i doći će nam proleće!

AUTORKA: Tamara Vasić

Ocenite tekst: