Procvat trgovine polovnom robom

Onaj ko nosi „second hand“ odeću ranije je smatran čudakom, gotovo odbačenim od zajednice kojoj je bilo neshvatljivo nošenje tuđih stvari. Međutim, ovaj trend se poslednjih godina menja…


Globalni trend „second hand“ (prodaja iz druge ruke) ima dugu istoriju. Do kraja 19. veka nošenje već nošene garderobe bila je sasvim normalna stvar. Ljudima nisu bila dostupna „sredstva za modu”, a ni mesta na kojima bi istu nabavljali. Ulaskom u proces industrijalizacije i otpočinjanjem masovne proizvodnje, stanovnicima postaje dostupna nova, tek proizvedena roba. Na pragu 21. veka sve se više obraća pažnja na ekološki održiv razvoj, što polovnu garderobu vraća u centar zbivanja. Reciklaža i smanjivanje zagađenja, kao i online kupovina, dovele su do toga da ove prodavnice postanu prihvaćene širom Evrope.

Smeće za jednog – blago za drugog
Kontradiktorna je činjenica da se masovnost korišćenja polovne robe prvo razvila u najrazvijenijim zemljama. Ljudi koriste sve potencijale slobodne trgovine i time stiču obostranu korist. Bogati sloj stanovništva daje jedva upotrebljenu, gotovo novu robu, što je nižim slojevima prilika da dobiju ono što im inače ne bi bilo dostupno. Cene su toliko niske da ovim vidom trgovine čak i najniži slojevi mogu da priušte nešto za sebe. Postoje različiti vidovi „jeftine” kupovine. Prvi, buvljaci. Kult buvljaka neguju brojne svetske zemlje – Francuska, Nemačka, Italija, Velika Britanija, Španija itd. Za meštane ovo je čak i tradicionalni događaj za koji se unapred znaju dani i datumi. Drugi, dani velikog spremanja i čišćenja. U ovom slučaju stanovnici internim dogovorom iznose iz kuće i izlažu sve što im nije potrebno. Stvari se prodaju po ulicama, dvorištima; čitavi gradovi pretvaraju se u nešto poput organizovanih pijaca. Treći, kupovina u dobrotvornim „second hand“ prodavnicama. Jedni svoje stvari daju besplatno dok drugi kupuju po nešto višim cenama, a sva zarada ide u dobrotvorne svrhe. Prodaje se bukvalno sve – odeća, obuća, nameštaj, knjige, posuđe, elektronika. Međunarodne organizacije ovo dostavljaju ugroženima širom sveta. Četvrto, kupovina u pravim „second hand“ prodavnicama. „Second hand“ sistemom zarađuju svi – humanitarna udruženja, firme za sortiranje i dezinfekciju, vlasnici radnji, kupci.

Balkanizam
Obilazak „second hand“ butika kod nas je i dalje tabu tema. Ipak, slaba kupovna moć, visoka stopa nezaposlenosti, neredovna primanja, plate ispod republičkog nivoa, doveli su do toga da je broj kupaca sve veći. Slabe mogućnosti kombinovane sa željom da se izgleda skupo ruše tabue. Svakako siromaštvo nije jedini akter u ekspanziji ove delatnosti. Tu su i želja za modernizacijom, naša večita težnja da u stopu pratimo EU, podizanje potrošačke svesti o bržoj i jeftinijoj kupovini. Prodavci polovne odeće smatraju da u Srbiji postoji nedovoljna informisanost o ovim proizvodima. Dok u inostranstvu kupuju lekari, advokati, profesori, estradne ličnosti, kod nas je sramota ući ili biti viđen kako izlaziš iz ovakvih prodavnica. Ovo je večiti strah našeg naroda – strah da siromaštvo ne izađe na videlo. Ipak, posle višegodišnjeg odbijanja i nepoverenja, situacija se očigledno menja, čemu svedoči sve veći broj ovih prodavnica (nije redak slučaj da ih u glavnim ulicama bude nekoliko). Većina tvrdi da nikada ne bi kupovala ovde, ali kupaca zasigurno ima jer novi objekti niču kao trava posle kiše. Najveći znak pitanja je higijena. Da li ćemo biti „prljavi“ ako nosimo tuđe? Registrovane radnje robu nabavljaju od specijalizovanih firmi koje su u obavezi da izvrše proces dezinfekcije pre nego što dostave robu. Isti mora da ima i zakonsku podlogu – sertifikat, koji možete da zatražite na uvid. Pre nego što osudimo, trebalo bi da razmislimo o svojim postupcima. Sigurno da je svako od nas barem nekoliko puta obukao nešto tuđe: drugaričinu haljinu kojoj nismo mogle da odolimo, mamine salonke kako bi izgledale starije, sestrinu šminku. Zar to onda nije potpuno isto?

Preduzetništvo iz druge ruke
Ako razmišljate u šta da uložite svoj kapital, „second hand“ industrija bila bi odličan izbor. Uz početno ulaganje od 500 do 700 evra, zarada u najkraćem roku može da bude petostruka. Lokali u manjim gradovima mogu se iznajmiti za 100 evra mesečno. Još toliko potrebno je za kartu do neke od zemalja, najčešće Nemačke, gde se roba može jeftino otkupiti. Garderoba se deli u tri klase: prva, krem i ekstra klasa. Za prvu klasu treba izdvojiti od jednog do tri evra po kilogramu; za krem klasu između sedam i osam. Ukoliko želite robu iz ekstra klase, trebalo bi izdvojiti nešto više, maksimum 40 evra po kilogramu, koliko košta tzv. „vintage” roba iz pedesetih. Pojedinci su na ovaj način izgradili sopstveni brend. Jedna od najuspešnijih je stilistkinja Catherine Baba, za koju se utrkuju najveće svetske modne kuće – Chanel, Givency, Balmain. Ekspanzija prodaje polovne garderobe najviše šteti konfekcionarima koji se bore za to da naši preduzetnici koji žele da se bave trgovanjem nošene odeće, robu treba da nabavljaju iz domaćih izvora. Sve u svemu, podržavali ili ne, ne možemo da osporimo da je polovno „must have“ ove sezone i da će biti i narednih.

AUTORKA: Kristina Kerekeš

Ocenite tekst: