Put do pakla popločan je dobrim namerama

Prethodnih nedelja se mnogo priča o rijaliti emisijama. Svi se slažu da je to jedna ružna pojava. Stižu apeli da se takve emisije zabrane. Sa svih strana
dobijamo zaključak da je Srbija kulturno propala, da su uzori postali nemoralni ljudi. Nažalost, način na koji se protestuje protiv ovih emisija otkriva još neke probleme našeg društva.


Prvo se primeti da je kritikovanje rijatija postalo jako popularno. Na taj način kritičar drugim ljudima stavlja do znanja da je jedna inteligentna persona; on govori istinu koju niko ne sme. Iako je dosta pisano o tome, retko gde bi kritika zaista bila duboka i razumna. Retko koji autor je zaista poznavao tematiku kojom se bavio. Da bi se borio protiv nečega treba to da poznaješ, koliko god da ti se ne dopada. Sve ovo govori u prilog tome da borba protiv rijatija nije cilj kao takav, već se to radi da bi se kreirao i promovisao sopstveni imidž.Što je najgore, neki od dežurnih kritičara rijaliti programa se ponašaju totalno drugačije u svom domu. Kada masa ode i ostanu sami, postaju opsednuti onim što učesnici rijalitija rade.

Razmere cenzure

Zabrana ovih emisija je na prvi pogled logična stvar. Program je loš i moralno diskutabilan. Da li se cenzurom, ipak, otvaraju neke opasnije stvari? Šta ako sutra neko odluči da je neka politička emisija koja kritikuje vlast loša stvar koja kvari ljude? Ili, neka serija koja promoviše drugu kulturu življenja? Filmovi umetnika koji nisu u liniji sa vladajućim stavom? Postavlja se pitanje dokle će da idu kriterijumi cenzure, to jest, šta treba ukinuti zato što loše utiče na društvo. Često mnoge stvari krenu sa namerama koje su apsolutno plemenite, da bi na kraju sve otišlo u suprotnu stranu. Komunizam i religija imaju plemenite ideje koje su u praksi korišćene za krađu i dobijanje vlasti. Postavlja se pitanje i zašto ljudi uopšte osećaju da moraju da gledaju te programe, posebno u eri kada većina domaćinstava ima više stotina kanala sa raznovrsnim temama, od kuvanja do astronomije.

Sačuvajte decu

„Naša deca“ je argument koji se stalno vrti kada god je neka teška tema u pitanju. Ovaj argument zapravo ima toliku moć da, kada se spomene,svaka rasprava prestaje i donosi apsolutnu pobedu onome koisti upotrebi.U raspravama o rijaliti programima se dolazi do zaključka da će oni uništiti moralni kodeks dece. Ovde dolazi do opasne zamene teza da će prestankom rijaliti emisija, automatski, sva deca bitifina, kulturna i vaspitana. Ukoliko TV emisije imaju zaista odlučujući uticaj, ratovi devedesetih se nikada ne bi ni desili. To što su dvadesetčetiri sata ljudi bili bombardovani bratstvom i jedinstvom u detinjstvu,nije ih sprečilo da se zakrve. Sve se to dešavalo mnogo pre prikazivanja prvog rijaliti programa. Oni koji danas smišljaju rijalitije su podizani u vreme totalno drugačijeg programa. Deca ove programe neće gledati, ako ih odrasli oko njih ne gledaju. Deca upijaju sve, akada vide da njihovi roditelji nešto gledaju, zaključuju da je to dobro. To se ne odnosi samo na TV sadržaj, već na sve što odrasli u koje imaju poverenja kažu i rade. Dobro vaspitanje i školstvo može značajno da utiče da deca postanu dobri i odgovorni ljudi. Nažalost, mnogo je lakše okriviti nekog
drugog za sopstvene propuste.

Lečimo bolest, ne simptome

U rijaliti programima traži se krivac za sve probleme našeg društva – meša se bolest sa simptomima. Društvo na ove programe gleda poput lekara koji bi zaključio da kašalj uzrokuje upalu pluća. Sutra će rijaliti programi prestati da se emituju,pojaviće se nešto novošto ćemo kritikovati, ali ćemo ponovo biti jednako udaljeni od srži problema.Ne shvata se da nije problem određeni program, već način na koji razmišljamo. Da bi ovakvi problemi imali manji uticaj potrebna je korenita reforma sistema, počevši od školstva, načina na koji vaspitamo decu, načina na koji gledamo na život, reforma ekonomskog sistema… To nije posao za jedan mandat vlade, već za narednih nekoliko decenija. Umesto da trošimo energiju na besomučne kritike, zabrane i zamene teza, probajmo da se menjamo suštinski. Lečimo bolest, ne simptome. Tek tada, ne pre, moći ćemo da svedemo ovakve pojave na minimum.

Ocenite tekst: