Ravnopravno, bar u filmu!

Zamislite se malo o poslednjem filmskom ostvarenju koje ste imali prilike da pogledate. Da li je u njemu bilo ženskih likova? Filmovi su jedan od mnogih spoljnih uticaja koji deluju na naš um i podsvesno nam ugrađuju ideje o poželjnom i nepoželjnom ponašanju. Ako se ista poruka o odgovarajućem ponašanju osoba ponavlja više puta, može da postane naša normala, ali da li je to baš normalno?


Vratimo se za trenutak u prošlost, u 20.vek, prisetimo se propagande o ženama koje bi trebalo da uvek stoje na usluzi svojim muževima, pritom ostajući vrsne domaćice. Bio je to ideal vremena, način na koji su mnoge žene želele da se ponašaju. U međuvremenu, rekli bismo, vremena su se promenila. Koliko zapravo? Da li se samo forma promenila, a suština ostala ista? Kroz vreme, kako se svet približavao kraju 20. veka i ulazio u njegove poslednje decenije, žene su dobijale sve više prava i otvarala su se mnoga pitanja vezana za njihove probleme i položaj u društvu. Propaganda o modelu „savršene” žene možda nije bila toliko vidljiva i očigledna 80-tih i 90-tih godina kao što je to bio slučaj par decenija ranije, ali ne znači da nije postojao model poželjnih osobina za žene, koji se, često nenamerno, provlačio kroz razne kanale i dopirao do njih. Tako je, uostalom, i danas. Jedan od veoma uticajnih kanala za ovakve poruke bio je i ostao film.

Šta je Bekdel test?
Bekdel test, nastao 1985. godine, dobio je ime po američkoj umetnici Alison Bekdel. Prvi put je predstavljen u njenom stripu Dykes to Watch Out For, mada ideja o testu dolazi od njene drugarice, Liz Volas. Test je fokusiran pre svega na predstavljanje žena u filmskim ostvarenjima i traži od njih da zadovolje 3 uslova. Junakinja stripa predstavila je u epizodi The Rule ove uslove, koji od tada pa do danas čine Bekdel test ili Bekdel pravilo, kako se ponekad naziva. To su: 1. da u filmu postoje bar dva ženska lika, 2. da oni međusobno razgovaraju i 3. da tema njihovog razgovora nije muškarac. Sa ovako postavljenim uslovima čini se da je malo filmova koji ovaj test ne prolaze. Ipak, istraživanje sprovedeno 2016. godine pokazuje da je na tadašnjoj listi 25 najboljih filmova (po zaradi), svega polovina zadovoljila sve uslove. Ostali su zadovoljili jedan ili dva uslova ili nisu nijedan (npr. verovali ili ne, Kung Fu panda 3 zadovoljio je samo 1 uslov, dok Legenda o Tarzanu nije nijedan!). Iako se ovaj test pre svega koristi kao kritički osvrt na filmska ostvarenja, vremenom se proširio i na druge oblasti, poput televizijskih serija i emisija, knjiga, i sl.

Samo za žene ili…
Iako se može zaključiti da je u pitanju test važan jedino ženama, trebalo bi, barem u teoriji, da bude važan svima. Film, čiji je uticaj u savremenom dobu ogroman, ne pokazuje samo ženama kako „treba” da se ponašaju, već poruku o „normalnoj” ženi prenosi i muškarcima. Tako oni grade očekivanja o načinu ponašanja i razmišljanja žena, ali i o sopstvenoj ulozi u njihovom životu. Dakle, možda neće samo one pomisliti da su njihove potrebe manje važne i da sposobnosti treba da im budu ograničene na „žensku” sferu interesovanja, već će to isto pomisliti i muškarci. Situacija na ovom polju možda je još i gora nego kada su u pitanju same žene, jer dok se od vremena nastanka testa radilo na razvoju svesti žena i širenju opcija koje im stoje na raspolaganju, nije se toliko radilo na tome da se muškarcima ukaže na značaj osnaživanja žena. Zbog toga imamo situaciju da mnoge žene više ne žele da svoj život potčine pravilima društva koji su u interesu jedne strane, dok mnogi muškarci to smatraju pravim redom stvari. Dolazimo u situaciju da se, više nego inače, sve manje razumemo i slažemo oko onog što je normalno.

Ima li smisla u tome?
Nije lako doneti zaključke o smislu ovakvog testa. Posmatrajući iz ugla sada već ozloglašenog pokreta feministkinja, test se može koristiti kao alat u borbi koji treba da ukaže na debalans između dva pola u sistemu u kojem živimo. Ipak, da li je potrebno napadati baš svaki film ili neko drugo ostvarenje koje ne odgovara pravilima Bekdel testa? Umetnost bi trebalo da bude oblast sa velikim nivoom slobode izražavanja, pa ipak danas joj se nameću razna ograničenja, između ostalih, i ona u vidu ravnopravnosti kao poruke koja se mora preneti kroz umetnička dela. Koliko to oštećuje kvalitet umetničkog izraza, a u

kojoj meri se radi o opravdanoj zabrinutosti za društveni status potčinjenih socijalnih grupa? Radi se o osetljivoj temi u kojoj nema jednoznačnog odgovora. Smisao testa trebalo bi da bude da što veći broj filmskih ostvarenja pokaže širi pogled na ulogu žene, umesto da je ograničava na bilo koji način. Međutim, to ne znači da svaki film koji je „položio” test šalje dobru poruku niti da svaki koji nije prošao na testu ne šalje, a ponajmanje da bi svaki film morao da zadovolji uslove testa. Postoje mnogi drugi faktori koje treba sagledati kada se radi o slici i svesti koju filmska ostvarenja stvaraju u umovima onih koji ih gledaju. Ipak, može biti korisno razumeti da je test nastao kao način da se ukaže na problem društvenog ograničavanja žena i velikih pritisaka na njih da se ponašaju u skladu sa pravilima osmišljenih protiv njih. Smisao je u slobodi da se odabere život kakav se želi voditi, a da izbor bude na onome koji taj život živi.

AUTORKA: Jelena Mitić

Ocenite tekst: