Reč urednika

KRITIKA KRITIKE

Da li je kritika potrebna? U državi čiji građani nemaju visok kolektivni koeficijent političke inteligencije, u kojoj masovna kultura preti da potopi i ono malo zdravog razuma koji je preostao, u državi u kojoj se gaji kult spasitelja i u kojoj ljudi doveka čekaju nekog drugog da reši njihove probleme, u kojoj se osuđuje svako mišljenje koje prkosi zvaničnoj verziji istine – kritika je preko potrebna. Ali je nema. U takvom ambijentu, kritika, iako potrebna, nije poželjna. Ona se sistemski guši kako bi upravo taj sistem mogao nesmetano da diše. Međutim, sloboda govora je ustavno pravo, pa samim tim gušenje drugačijeg mišljenja predstavlja kršenje ustava. Kako bi se to izbeglo, mora postojati privid da je kritika i dalje tu, a to se postiže tako što kreatori sistema podstiču da bude zamenjena njenom šaljivom verzijom – satirom. Samo što satira nije ono što je nekada bila – kritičko ismevanje vlasti i društva kao vid političke borbe. Satira u (n)ovom obliku ne emancipuje, ona je tu da zabavi i skrene pažnju, i na taj način postaje deo masovne kulture. „Hleba (od tri dinara) i igara“ što bi rekli stari Rimljani. Kritika je nužna upravo da bi ukazala na greške kreatora sistema, greške koje mi plaćamo. Kako bi se ona čula, vi i ja, bez obzira koliko se (ne)slagali, moramo braniti pravo na sopstveno mišljenje i izražavanje. Sloboda govora, osim što je civilizacijska norma i ustavno pravo svakog pojedinca, neophodna je za napredak društva. Stoga, kritika mora postojati. Oko toga nema dileme.

DILEMA NASTAJE
…oko pitanja da li mi uopšte znamo šta je kritika? U moru tekstova koji se bave kritikom kulture, malo ko je razmislio o onoj drugoj strani, o kulturi kritike. S razlogom ili ne, ova reč ima negativan prizvuk i to zahvaljujući vladajućoj (ne)kulturi koja je poremetila definiciju tog pojma. Kod nas se kritika često koristi u službi lečenja sopstvenih frustracija, emotivno pražnjenje nakupljenih loših osećanja nad nekim čije nam se ideje i stavovi jednostavno ne sviđaju, ne razmišljajući mnogo o tome da li je on u pravu ili ne. Napadima bez dobrog povoda, na ljude koji nas samo iritiraju, možemo jedino da zadovoljimo sopstvenu sujetu i za kratko vreme se osetimo manje tesno u svojoj koži. Na taj način izazivamo kontraefekat. Od neistomišljenika stvaramo neprijatelja, koji će braneći se, samo još čvršće zauzeti prethodno izabranu poziciju i neće odstupiti čak i ako je ona pogrešna. Vodeći se lošim osećanjima, a ne razumom, kritika predstavlja sliku naše oholosti i nesigurnosti. Argument, umesto da se sastoji od istinite i logički konzistentne tvrdnje, ustvari je gomila impulsivnih i teških reči kojima je jedina zajednička karakteristika povišen ton. A taj ton ostaje samo glasan odjek u praznoj sobi našeg nezadovoljstva.

ŠTA JE ONDA KRITIKA?
Najjednostavnije, ona je briga, a ne kazna. Njome govorite da vam je stalo do tuđeg rada i da želite da se posao obavi na najbolji mogući način. Po rečima Ralfa Valda Emersona – kritika ne sme biti zlovoljna i razorna, već mora usmeravati, poučavati i nadahnjivati. Kako bi ona bila takva mora se paziti na dve stvari: s jedne strane bi trebalo brinuti o tome koje reči se upotrebljavaju dok se kritikuje, a s druge, na koji način se reči izgovaraju. Tonalitet je od velikog značaja pri usmenom kritikovanju, ista reč može imati različit efekat u zavisnosti od tona kojim je izgovorena. Takođe, ne sme se zanemariti činjenica da je sagovornik čovek od krvi i mesa, sa svojim manama, nedostacima, nesigurnostima, ali i svojim stavovima, mišljenjima i povrh svega – dostojanstvom. Kritičar bi trebalo da pristupi s ogromnom dozom empatije kako bi ugled i motivisanost sagovornika ostala netaknuta. Kritika je oštar nož u ruci kritičara, i on mora posedovati hiruršku preciznost kako ne bi ostavio ružan ožiljak na tuđoj ličnosti. Međutim, ukoliko postoji mogućnost, drugoj strani je uvek bolje ponuditi pomoć nego uputiti kritiku, jer pomoć može sprečiti da dođe do greške, a kritika, ma koliko dobronamerna bila, tu grešku ipak naglašava. Pomoć prethodi grešci, kritika je sledi. Osim što je važno znati kako uputiti kritiku, jednako je važno i znati prihvatiti je, jer, na kraju krajeva, pohvala nas samo čini srećnima, kritika nas čini boljima.

AUTOR: Nikola Komazec

Ocenite tekst: