Reč urednika

Aktivacija aktivizma

U vreme kada je linija između politike i najstarijeg zanata toliko tanka da se gotovo i ne vidi, a poštenijih ima na ovoj drugoj strani, ne čudi što osvešćeni i obrazovani članovi društva radije biraju da ne prljaju ruke, a samim tim ni obraz. U teoriji, političke stranke predstavljaju društvene organizacije čije se osnivanje temelji na određenoj ideologiji, a čiji je cilj osvajanje i vršenje vlasti demokratskim putem, u interesu većine. U praksi, stvari su malo drugačije. Stranke nastaju iz sebičnih interesa manjine, ideologija se bira na osnovu procene broja osvojenih glasova njenim zastupanjem, a beskrupuloznost postaje glavna odlika sredstava kojima se postiže cilj. U tako postavljenoj igri, prodavanje magle je najunosnija veština koja osigurava povoljan rezultat. Budući da su konzumenti nedovoljno informisani o proizvodu koji kupuju, moguća je sledeća paradoksalna ekonomska situacija – magla se jeftino prodaje, a skupo plaća. Njena količina je toliko porasla da je danas teško razaznati prave poteze od marketinških trikova, original od plagijata, istinu od laži. Zbog toga je iznenađujuće da i dalje postoje oni koji još uvek vide jasno, i biraju da svoje neslaganje i stavove iskažu kroz društveni aktivizam.

Šta je aktivizam?

To je planirano ponašanje čija je svrha postizanje određenih socijalnih ili političkih ciljeva koji će za rezultat imati pozitivne društvene promene. Aktivisti su pojedinci angažovani u vođenju kampanje, stvaranju publiciteta i podizanju društvene svesti. Bez obziraza kojih stavova stajali, koje zastave nosili, koje parole uzvikivali ili u kojem pravcu hodali – svi oni koračaju napred vođeni željom za promenom. Neki hodaju levo, ka većoj društvenoj jednakosti i pravednosti, drugi desno, ka jačem nacionalnom identitetu i sabornosti, dok ima i onih čija je staza između dve krajnosti, a zalažu se za jačanje individualne slobode, slobodno tržište i vlast ograničenu zakonom. Iako su razlike u viđenju sveta i izboru ciljeva aktivističkih organizacija značajne, bitnije je ono što ih spaja, a ne razdvaja. Svi oni imaju zajedničkog neprijatelja – korumpirani partokratski sistem i njegove aktere koji ga održavaju lažnim populističkim obećanjima i sumnjivim ekonomskim rezultatima. Imanentna karakteristika aktivista jeste činjenica da su imuni na najopakiju društvenu bolest današnjice – političku apatiju. Deo su manjine koja je zainteresovana za sopstvenu sudbinu i sudbinu svih nas.

Većina manjine

Ako iz analize izuzmemo socijalno i politički nedovoljno pismene pojedince, čije se bestrašće i nezainteresovanost donekle i može shvatiti, a koji predstavljaju (iskreno se nadam da grešim) većinu stanovništva, ostaje pitanje zbog čega većina prvobitne manjine društva, sposobne za kritičko rasuđivanje, svesno bira da se šćućuri umesto da štrči. Zbog čega veliki deo onih koji su ustali i izašli iz Platonove (političke) pećine, nakon ugledane svetlosti i oslobođeni okova zabluda, odlučuju da zatvore oči, ostavljajući senke da i dalje plešu po zidu? Da li ih je strah Sokratove sudbine koji je pokušao da te senke razotkrije ili jednostavno nemaju dovoljno smelosti pa se kriju iza one stare „pametniji popušta“? Zaboravljajući da sve dok je tako – gluplji ima poslednju reč.

Aktivirajmo se

Bilo kako bilo, borba za društvenu promenu i dalje nam predstoji i neophodna je za opštu dobrobit. Na nama je da se otrgnemo od dečijih zabluda po kojima dobro na kraju pobeđuje zlo, a ispravno pobeđuje pogrešno. Istina je da samo aktivni pobeđuju pasivne. Promena je moguća jer svaki pojedinac uživa slobodu izbora. Ne smemo, naravno, ispustiti iz vida da je druga strana iste medalje – odgovornost.
Možda nije intuitivno, ali naša odgovornost je mnogo veća nego što pretpostavljamo, jer naši izbori ne obavezuju samo nas kao pojedinca, već i čitavo društvo. Birajući sebe kroz sopstvene izbore mi biramo i sliku čoveka kakav bi on trebalo da bude za sve. Sledstveno, odabirom da se angažujemo oko pitanja koja su nam od značaja, kreiramo aktivizam kao realan pojam i za druge. Potrudimo se onda svojim izborima da apatija ne (p)ostane sveopšte stanje naše realnosti.

AUTOR: Nikola Komazec

Ocenite tekst: