Reciklirati i druge gluposti…

500. godina p.n.e. prosečan Atinjanin poštuje propise – otpad mora biti odložen barem kilometar i po od gradskih zidina.
2019. godina, nova era, prosečan građanin Beograda isto poštuje propise – otpad se može zafrljačiti i preko terase, ako se kesa dobro veže, a niko te ne primeti. Najbolje noću.


Neke navike iz detinjstva ipak nastavljaju da nas prate tokom života – ne ostavljamo stvari na svoje mesto, osim ako nismo tome naučeni. Sada je taj problem sličan, nisu u pitanju samo igračke i sitnice po kući. Ostavljamo i razbacujemo sve što stignemo za sobom – baci taj opušak na travu, žvaku kroz terasu, ostavi limenku na klupi, baci na ulicu omot od čokoladice, plastičnu flašu, kesicu čipsa, kesu od 2 dinara iz Maksija, celofan od kutije cigareta; baci to đubre iz kola, kroz prozor automobila, niko neće videti, pokupiće to već neko ko je beše nadležan; taj štapić od sladoleda zabodi u zemlju možda izraste drvo; razgradiće se to u prirodi, samo bacaj, bacaj, bacaj, kanta je daleko, a ti imaš većih problema…Šta si ti bre, neki ludi Šveđanin da recikliraš? Bože, svašta!

Za razgradnju te limenke piva koje si cedio/la na klupici potrebno je negde između 80 i 200 godina. Plastična flaša je malo sporija u tom procesu, potrebno joj je samo 500 godina. Taj Snickers koji ima 242 kalorije će tvoje telo sagoreti posle pola sata vežbe, ali taj bačeni omot će zemlja „sagoreti“ za nekih 50+ godina.  

Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu u Srbiji donet je 2009. godine!? Ovim zakonom uređuju se uslovi zaštite životne sredine koje ambalaža mora da ispunjava, a odredbe se primenjuju na uvezenu ambalažu, ambalažu koja se proizvodi tj. stavlja u promet i sav ambalažni otpad koji je nastao u privrednim aktivnostima na teritoriji Republike Srbije, bez obzira na njegovo poreklo, upotrebu i korišćeni ambalažni materijal („Sl. glasnik RS“ br. 36/2009). Sva preduzeća (a bilo ih je 6) koja su tada dobila dozvolu za upravljanje ambalažnim otpadom, dobili su još jedan zadatak – slanje izveštaja na godišnjem nivou o prometu ambalaže. Broj prijavljenih postrojenja za regulaciju ambalaže povećao se od 2011. do 2017. godine za 78%. Ukupna količina stvorenog otpada tokom 2017. godine iznosi 11 miliona tona, većinom nastala usled povećanja broja fabrika i postrojenja. Količina proizvedenog otpada kreće se oko 1,3 tone po glavi stanovnika. Iz Srbije je u toku 2017. godine izvezeno 443.541 tona otpada, od čega je skoro 10.000 tona opasni otpad. Izvoz opasnog otpada je naročito zabrinjavajuć, hiljade tona otpada krije se po prelepim predelima Srbije, u „najboljem“ slučaju u neadekvatno opremljenim skladištima. Srbija nema gde ovaj otpad da zbrinjava, pa mora da ga izvozi u druge zemlje što papreno košta.

Istina je da veliki broj gradova i opština u Srbiji ima svoju deponiju. Problem je taj što je kapacitet u većini popunjen i prepunjen, a veliki broj tih istih deponija ne zadovoljava tehničke standarde. Podzemne i površinske vode se zbog ovog problema zagađuju, a zbog deponijskog gasa koji se nigde ne odvodi, često dolazi do samozapaljenja i požara. Da li šokira i da skoro 70% aktivnih deponija nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima, niti ima dozvolu. Bačeni otpad na deponiji se nikad neće razgraditi, a recikliranjem bi se sačuvala priroda i uštedeli kilovati električne energije. Primera radi, ona ista, gorepomenuta, šašava Švedska uvozi hiljade i hiljade tona đubreta kako bi proizvela energiju za grejanje velikog broja domaćinstava. Mi smo eventualno došli do tog stupnja razvoja da smo uveli kontejnere za PET i ALU ambalažu, ali je svest bila tolika da su građani zbunjeno gledali u te šarene velike stvari pitajući se čemu služe. Nedovoljno razvijena svest o značaju recikliranja i opasnostima koje nagomilavanje i neregulisanje đubreta u našoj okolini stvara najveći su problem. Kada smo i konačno shvatili čemu te šarene stvari služe, po nekim mestima su započeli proces njihovog uklanjanja, kažu problem je nepravilno postupanje građana, neformalnih sakupljača, koji nasilno otvaraju kontejnere kako bi izvadili ambalažu.

Sakupljanje otpada u Srbiji vrši veliki broj firmi (preko 2.000 registrovanih) kao i Javna komunalna preduzeća. Na deponiju odlazi preko 90% otpada, mala količina se reciklira. Mnoge organizacije i pojedinci uključuju se i pokušavaju da nešto promene, problem nastaje u nedovoljnom angažovanju i podršci koju dobijaju od države. Ali, nećemo reći da je baš sve tako crno, ipak smo društveno odgovorna zemlja koja kaže ne plastičnim kesama „papreno“ ih naplaćujući po ceni koja se kreće od 1 do 5 dinara, iako godinama nismo sposobni da razvijemo sistem separacije i tretiranja otpada na prvom mestu.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: