Roboti sa ciljevima

Jedan profesor i puno đaka u klupama. Profesor je autoritet, ima mnogo toga da kaže, šeta se između klupa, đaci ga slušaju, zapisuju i njegov ego raste. Red, rad i disciplina. I tako oduvek, i tako unedogled. Mesto za igru, učenje i druženje, a deci, i nama studentima, opet je muka doći u te ustanove. U čemu je onda problem?


Već vekovima unazad, od kada postoji školstvo slika je ista, ništa se nije promenilo. Deca se dele po uzrastu, idu iz razreda u razred, polažu testove, uče i zaboravljaju stvari. Ništa nije čudno u tome – deca uče za ocenu, uče da bi položila razred, uče za diplomu. Ako naučiš sve što je profesor rekao, dobićeš dobru ocenu – mehanizam za ukalupljivanje koji je naneo ogromnu štetu društvu. Cilj je postati neko u životu. A zar nismo već neko? Zar svako u sebi ne nosi nešto posebno što treba da prepozna i da to nešto vežba. Neko je pesnik, neko ekonomista, neko plesač, svako je neko. Međutim, školstvo veruje da može nešto da isforsira. „Tipično ljudsko razmišljanje, zar ne, verovanje da će šume propasti ako se ne pobrinemo za njih? Dovoljno će biti da ih ostavimo na miru, kao i uvek.”  Uspeh je precenjena kategorija, tačnije ono što se uspehom naziva – osam sati u kancelariji, razvoj karijere, širenje obrazovanja i asocijalizacija. A čemu to? Učimo, radimo, posvetimo se maksimalno, uradimo baš sve kako treba i dobijamo nezadovoljstvo. Ko je kriv?

Ideje holističkog obrazovanja
Grupa profesora iz Argentine se suprostavila sistemu obrazovanja i napravila dokumentarac kako bi podigla svest drugim pedagozima. Da naglasim, pedagozi nisu samo profesori već i roditelji, treneri i svi koji rade sa decom. Oni smatraju da je dosta sa praksom i sistemom u kome deca ne vole školu, u kojima se takmiče, dobijaju kazne i nagrade, razvijaju rivalstvo i postaju „igrači”. Pokretač je ljubav, decu treba voleti da bi ona naučila da vole. Profesor treba da podstakne učenike da prate svoje impulse, da instinktivno pronađu ono što ih interesuje, da razvijaju obrazovanje koje neguje tu radost i detetovu volju za životom. Ideja je da se sve odvija spontano, da se razvija timski duh i zajedništvo, a ne suparništvo. Dete voli da se igra i to treba da radi, u tome i jeste suština, da se igra rečima, tonovima, bojama, formulama, da se igra i igrajući stvara. Nema ocenjivanja jer je ono subjektivno, ne postoje dva ista profesora, kao što ne postoje ni dva ista deteta. Ali, danas postoji „standardno dete”, koje je dobro u svemu pomalo, zato što nije našlo sebe pošto ga je školstvo ubedilo da je isto kao i svi ostali. Učeniku nalepimo etiketu i možemo ga odložiti u fioku.

 „Moderan čovek živi u obmani da zna šta želi, dok u stvari želi ono što se od njega očekuje da želi.” – Erih From

Takođe, tu su i „standardni profesori”, koji rade po nastavnom planu, moraju ga poštovati jer imaju nadređene i rade za platu. U ovoj reformi plan je da nema nastavnog plana, nema direktora, nema standardnih pravila. Detetu se daje samostalnost da samo odlučuje šta želi da nauči, kad je šta savladalo i kad je spremno za dalji razvoj. Na taj način odgovornost za obrazovanje i za svoj život se prebacuje na pojedinca, ne na sistem. Deca se ne dele po uzrastu, nemaju testove, ne proverava se njihova sposobnost pamćenja brojnih informacija, već znanje – jer znanje je moć ukoliko je dugotrajno i funkcionalno. Znanje je posledica kvalitetnog obrazovanja, stiče se kroz interakciju sa drugima, kroz debate, razmene mišljenja i kroz aktivno traganje i razmišljanje. Znanje i učenje kao osnovna ljudska potreba, ne nametnuta, nego spontano probuđena. Suština novog obrazovanja je samoobrazovanje. Dete je slobodno u učionici, kasnije je slobodno u amfiteatru, na kraju je slobodan stručnjak na poslu. Profesor je posrednik, neko ko usmerava tok obrazovanja, pomaže detetu da izvuče ono najbolje iz sebe. Nužno je da budu svesni da stvaraju građane u učionicama. Ne samo stručnjake već građane pre svega, jer ma koliko bilo naše visoko obrazovanje, ono ne vredi ako nemamo osnovno. To je formula za kvalitetno obrazovanje, a savremene metode u skandinavskim zemljama nam svojim rezultatima dokazuju da to zaista jeste tako.

U Srbiji sve po starom
„Deca su odraz društva u kom živimo.” U Srbiji se o holističkom obrazovanju ne razmišlja još uvek. Deca su vođena strahom, stvaraju radne navike i uče brojne informacije. Idealan si ako ćutiš, ne buniš se i radiš kako ti se kaže. Studenti biraju put ka diplomi, vođeni potencijalnom platom i mogućnošću za zaposlenje. Međutim, postaju još jedan broj na Univerzitetu u Beogradu. Žele da budu uspešni i da budu neko, a ne znaju da to već jesu, samo nisu pronašli malog genija u sebi, jer imaju nametnute ciljeve i često su nezadovoljni i sa pravom krive sistem. Na Ekonomskom fakuletu forsiraju dijalog, prezentacije, samostalni rad u određenoj meri. Postoje profesori koje zanima šta je nas „čačnulo” i kako provodimo slobodno vreme, šteta što ih nema više. Ali, postoje i tradicionalni profesori koji traže ponavljanje svetih reči iz knjiga koje nije lako upamtiti i potrebno je mnogo vremena i energije, koju smo mogli da iskoristimo razmišljajući, pokušavajući i stvarajući. Niko nam zapravo ne brani da se angažujemo u nekim organizacijama koje postoje na fakultetu i na praksama, pitanje je samo da li nam ostaje energije za to.

AUTORKA: Marija Mladenović

Ocenite tekst: