Sebičnjak ili altruista

Jedan od najvećih intelektualaca Škotske 18. veka, Adam Smit, najpoznatiji je po svom delu  „Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda“, koje mnogi nazivaju Biblijom kapitalizma, a koje se pojavilo ruku pod ruku sa početkom industrijske revolucije davne 1776. godine.

Knjiga „Bogatstvo naroda“, odmah po objavljivanju postala je bestseler, a danas je i klasik. To je prva knjiga moderne političke ekonomije u kojoj se mešaju i mnogi sociološki, filozofski i psihološki elementi. Međutim, prva knjiga koju je napisao (manje poznata prva asocijacija na spomen imena), ostala je u senci. Knjiga „Teorija moralnih osećanja“, koja se umnogome razlikovala od knjige „Bogatstvo naroda“, napisana je 17 godina ranije, u poslednjim godinama koje je proveo kao predavač na Univerzitetu u Glazgovu. U ovom filozofskom delu, Smit prikazuje ljudska bića kao nešto dobrodušno, sposobno za ljudsku empatiju i saosećanje, govoreći da je ljudima u prirodi da budu sposobni da se u svakoj situaciji poistovete sa drugima. Ova knjiga bila je pokušaj objašnjavanja pojma moral; kako ljudi mogu i znaju da se ponašaju u skladu sa moralnim načelima, čak i ako su ta načela u konfliktu sa sopstvenim interesima.

Šta znači biti dobar? Da li je se to poistovećuje sa srećom? Da li voditi dobar i srećan život znači biti dobar prema drugima? Da li bi trebalo da pomažemo drugima i učinimo svet malo boljim mestom?

Može se primetiti da je ovo drugačija priča od one o kojoj je raspravljao u svom kapitalnom delu – individualci su motivisani i vođeni samo sopstvenim interesom i materijalnom dobiti. Šta se to dogodilo u periodu od nekoliko godina, pa se razmišljanje o ljudima kao saosećajnim i moralnim bićima promenilo?

Na samom početku knjige „Bogatstvo naroda“ Smit govori o moći specijalizacije za kreiranje blagostanja. Specijalizacijom postajemo dobri u nečemu, oslanjamo se na oportunitet da bi od drugih dobili neke druge stvari. Ali, ako smo svi sebični i vođeni interesima, zašto bi nama neki  stranac „pomogao“ i stvorio dobra, ili pružio određene usluge, koje sami ne možemo? Odgovor je jednostavan – korist. Ono što bi prvo trebalo razumeti je da biti sebičan nije isto što i imati interes. Istina je da smo bića koja brinu za druge, čak i ako u tome nema nikakve koristi za nas. Koliko mi to brinemo? Smit daje scenario zemljotresa u Kini.

Zamislimo da je Kinu, veliko carstvo, pogodio zemljotres. Hajde da razmotrimo kako bi ova vest uticala na ljude u Evropi, koji nemaju nikakvu konekciju sa tim delom sveta. Određena osoba bi, pretpostavljamo, izrazila veoma veliku žalost za nesreću tih ljudi, verovatno bi prokomentarisala ponešto o krhkosti ljudskih života, a zatim kad bi se priča završila, osoba bi nastavila da radi to što je prethodno radila, sa istom mirnoćom kao da se nikakva nesreća nikad nije ni dogodila. Zatim, sledi novi scenario. Zamislite da možete da date svoj prst u zamenu za tih milion ljudskih života. Da li biste to uradili?

Kao za svako ljudsko biće, taj gubitak bio bi gori za vaše blagostanje kao individuu, nego smrt miliona ljudi koje uopšte ne poznajete. Da imate opciju da sačuvate svoj prst, bili bi više nego srećni što možete da „zamenite“ nešto da se spasite. Istina je da bi retko koja osoba u trenutku donela takvu odluku i bila odgovorna za živote milion ljudi. Pored svog samoljublja, zašto bi se žrtvovali za druge? Smit objašnjava da su ljudi u suštini altruisti; brinemo se o drugima i ne želimo da oni pate. Naše ponašanje u interakciji je sa imaginarnom ličnošću koju naziva nepristrasni posmatrač – figura koju zamišljamo, a koja vidi moralnost naših akcija. Može se posmatrati i kao  naša svest, međutim ovaj posmatrač podseća nas na to da nismo centar univerzuma i da lični interes nije najbolja stvar; misliti na druge je dobro i časno. Ljubav prema sebi dolazi prirodno, ljubav prema drugima, ne baš tako lako. Smit govori da, iako ne možemo voleti nekog kao sebe, možemo se bar ponašati kao da je tako. Ono što nas tera da brinemo o drugima je želja da zadovoljimo našeg „posmatrača“ koji nas stalno osuđuje i koji nam pomaže da vidimo sebe na način kako nas drugi vide.

Pa, zašto se mnogi šokiraju upoređujući ove dve knjige? Da li je to čak isti pisac i kako je moguće da je 17 godina bilo dovoljno da njegovo mišljenje pređe iz krajnosti u krajnost? Razlika je u tome što je „Teorija moralnih osećanja“ knjiga o ljudima sa kojima smo u stalnoj interakciji, oni sa kojima smo bliski; naša porodica i prijatelji. Ova knjiga govori o tome kako ti ljudi utiču na naše ponašanje, odluke i naš život. Sa druge strane u knjizi „Bogatstvo naroda“ Smit govori o svetu stranaca. Ako nismo sa nekim u interakciji i nije nam blizak, teško nam je da se poistovetimo, a još teže da nas uopšte bude briga za te „strance“. Možda je ipak najzanimljivija činjenica ta da se u 250 godina ljudsko ponašanje nije mnogo promenilo.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: