Shvatite šta želite da radite i onda ne pravite kompromise

Iako nam je dobro poznato da nakon završenog fakulteta ne rade svi u profesiji za koju su se školovali, to ne mora uvek da bude nevoljno. Ima onih koji se iškoluju za jedno zanimanje, a onda ipak shvate da bi ga drugačija profesija više ispunjavala. Ovo je bio slučaj i sa Gordanom Milošević, vlasnicom poslastičarnice Mali princ, koja je nakon završenog Ekonomskog fakulteta i više od pola decenije rada u Narodnoj banci odlučila da promeni profesiju. Kako je taj put izgledao, saznaćete u nastavku.


ML: Završili ste Ekonomski fakultet, smer Plan i analiza (danas Ekonomska analiza i politika). Odakle je došla odluka da se sa ekonomije preorijentišete na poslastičarstvo?

Pa, verovatno neka moja privatna ljubav prema toj vrsti posla. Nema tu sad neke velike priče i filozofije. Prosto, kad sam završila ekonomiju, ja sam se zaposlila u Narodnoj banci u kojoj sam radila šest i po godina i to što sam tamo radila nije mi bilo dovoljno kreativno. Nisam mogla tu neku svoju kreativnost da izrazim kroz tu vrstu posla. Oduvek sam volela da pravim kolače i da se bavim time i tako, malo po malo, došla sam na ideju da počenem to da radim.

ML: Da li postoje neka konkretna znanja stečena na EKOF-u koja su vam pomogla prilikom osnivanja posla ili vam i dalje pomažu u poslovanju?

Moj stav je, generalno, bez obzira na današnju drugačiju modu, da je fakultetsko tj. akademsko obrazovanje apsolutno neophodno ako čovek želi da se bavi nekim poslom, ne mogu da kažem na ozbiljan način, ali, ipak, vama završetak fakulteta daje jedno obrazovanje koje vas uči kako da pristupite bilo kojoj vrsti posla. Prosto vam proširi vidike. Razlika je da li ste završili samo neku srednju školu ili ste završili fakultet. E sad, pitanje je da li ćete konkretno raditi to što ste tu naučili, što bi verovatno bilo lepo i korisno, ili vam je fakultet nekako proširio vidike da se bavite nekim drugim poslom. Sad to možda malo zvuči pretenciozno, ali to jeste tako. Znači, mislim da to što sam ja napravila, a ja mislim da sam napravila jedan ozbiljan brend, mislim da mi je to moje prethodno fakultetsko obrazovanje jako pomoglo u pristupu kad sam birala šta ću da radim, kako ću da radim, kako ću da organizujem posao i tako dalje. Mislim da je to u svakom slučaju od velikog značaja.

ML: Mali princ postoji preko 30 godina. Šta biste rekli da je doprinelo tome da vaša poslastičarnica postoji toliko dugo i, pritom, postane jedna o najpoznatijih u gradu?

Tri stvari su doprinele. Prva stvar je, znači, moja velika ljubav i strast da pravim kolače. Onda, ja sam po prirodi perfekcionista. Znači želim da sve što radim uradim kako treba i nisam odustajala od toga. I treća stvar je da morate da imate pošten pristup poslu. Znači da shvatite šta želite da radite i da onda ne pravite kompromise. Da gurate ka tom cilju, a moj cilj je bio da napravim proizvod u kome zaista nema kompromisa ni jedne vrste. Ni u smislu sastojaka, ni u smislu izgleda, ni u smislu prezentacije, itd. Sada je to sve drugačije, zato što je sve, naravno, mnogo napredovalo. U ono vreme, a ja sam poslastičarnicu otvorila ‘87., u Beogradu osim orijentalnih i par starinskih poslastičarnica niste imali jednu modernu kafeteriju gde biste mogli da pojedete kolač i popijete kafu. Meni je to negde bila inspiracija da na taj način počnem da radim i pošto sam bila među prvima u tome, onda je samim tim to i doprinelo da postignem brži uspeh.

ML: U današnje vreme društvenih mreža trendovi dosta brzo dolaze i odlaze. Kako gledate na trendove koji se proteklih godina viđaju u vašoj branši?

Moja krilatica je, što bi rekle naše komšije, trendovi se menjaju, a klasika ostaje. Trend je odavno u svetu, ali mi, kao i u svemu, i u tome kasnimo, da se jako insistira na izgledu  proizvoda, pri čemu se to često radi na uštrb autentičnih sastojaka. Znači, vrlo često se koriste surogati, iz razno raznih razloga. Zbog cene, zbog brzine proizvodnje, veće bezbednosti proizvoda, itd. Davnih dana je postao trend u svetu da kolač izgleda spektakularno, ali da sastojci unutra ne budu autentični, i onda je taj trend projurio i stigao do nas, ali se sada tamo u svetu, gde je to počelo, opet vraćaju tome da morate da znate šta ste pojeli, da ne bude hemija, da ne budu surogati, itd. Ja mislim da se kod njih nije ni odlazilo od toga. Određene najbolje poslastičarnice u svetu su uvek ostajale pri korišćenju kvalitetnih sastojaka, ali su morali veoma da menjaju izgled kolača. Tako da danas, kad gledate po svim ovim društvenim mrežama, primetićete da niko ne spominje sastojke, nego je samo bitno kako nešto izgleda. E sad ja ne znam u kom pravcu će to na kraju završiti. Da li ljudi ako biraju između klasične lenje pite i šarenog ljubičastog kolača, i dalje radije biraju lenju pitu? Ja verujem da bi radije pojeli lenju pitu, jer mislim da, prosto, većina ljudi prepozna nešto što je njima blisko. Mislim da hrana stalno treba da vas obraduje kada je pojedete, ne samo da zadovoljite glad.

ML: Čime se vodite prilikom smišljanja novih dezerta?

Vi da bi napravili, recimo, u muzici dobar moderan komad, morate dobro da poznajete osnove i klasiku, a onda radite nadogradnju. Pa, upravo tako je i sa kolačima. Ja, dakle, imam tu bazu gde poznajem osnovne principe i klasiku, a onda pokušavam da to nekako prepakujem da ne bude dosadno i monotono, nego da dam neki novi dodatak, bilo da je novi ukus ili da napravim da malo drugačije izgleda itd. Eto, znači, pokušavam da te stare, standardne, sastojke i stare recepte modernizujem i smislim nešto novo što će ljudima da izmami osmeh na lice.

ML: A gde nalazite inspiraciju kada tražite to nešto novo?

Pa, ja sam godinama skupljala, kupovala, čitala gomilu knjiga, imam gomilu recepata, kad odem negde, bilo gde, kad putujem, prvo što obiđem su poslastičarnice, da vidim šta ima novo u njima. Probam, gledam i onda mi se samo stvori slika šta bih htela da napravim. Ili, prosto ste zainteresovani pa onda u svemu nađete inspiraciju, zaista. Ako se pojavi neki novi sastojak, onda on na društvenim mrežema planetarno prozuji za jedan dan i svi počnu da to nešto koriste, kao tipa mača čaj, čia semenke, godži bobice, itd. E sad, čovek treba u tome isto da prepozna pravi ukus i mene isto to ume da inspiriše, pa ja to probam da primenim, ali tu treba biti jako obazriv, da to ne bude samo pomodarstvo, nego da stvarno ima nekog smisla kad se to primenjuje na konkretan proizvod.

ML: Postoji li, uopšte, i dalje kultura ili navika kupovine poslastičarskih kolača, ne samo za veće proslave, već i za manja okupljanja?

Ja mislim da je to, naravno, skopčano sa opštim ekonomskim stanjem. Kod nas su, kao što znamo, bez obzira na priče da je nama sad sve fantastično, ljudi jako siromašni i štede na svemu. Ono što je ranije bilo najnormalnije, da se za nedeljni ručak ničim izazvano poruči torta i odnese kući ili kupi 20 kolača, to sada više, na žalost, ne postoji. Ljudi uglavnom biraju da to kupuju ako su neke posebne prilike, ako treba nekome eventualno da odnesu kao poklon, ali to je jednom, dva puta godišnje. Znači ne da nema kulture, ima, ljudi bi to radili i dalje i žele. Vi više nemate ono što je bio pojam da baka sa unucima ode u poslastičarnicu, jer baka to ne može od svoje penzije. Čuvena srednja klasa, koja je držala do toga, koja je prepoznavala ukuse, koja je pravila nedeljne ručkove, nje više nema. I, onda, kad pogledate, u glavnom su to neki rođendani, slave, kada ljudi, eto, poruče, dođu i odnesu kolač. Retko se dešava da to bude ničim izazvano, ali nema više onog došli ste i poneli 20 krempita, došli ste i poneli 15 kolača. Toga je sve manje. To je baš skopčano sa ovom opštom krizom i niskim standardom koji je kod nas. To baš fali.

INTERVJU VODILA: Dunja Ilić

Ocenite tekst: