Slava – vera ili gozba?

Miris tamjana, plamen sveće, ikona na zidu i oko kolača okupljena porodica… Na stolu vino, šareni kolači i pečenje… Na kalendaru petak, crveni. Slava se slavi, svetac se poštuje, a vera? Vera se prilagođava? Vera trpi? Vera je kako mora? Da li je vera uopšte? Jesmo li pretvorili slave u sajmove hrane i rodbinska utrkivanja ili je negde ostalo i malo one tradicionalne tople domaćinske duše koja slavi jer mu je pradeda pod Turcima još sekao kolač i molio se za spasenje najbližih?


U potrazi za postavljenim pitanjima, posegla sam za anketom koju je popunilo 387 osoba raspoloženih da pišu šta znaju o slavama, da li ih posećuju, šta im se dopada, a šta zameraju i ocene koliko su im slave zapravo bitne.

S kolena na koleno
Krenimo od početka. Koliko nas zapravo zna tačno kako je nastao običaj okupljanja i proslavljanja slava koje je karakteristično samo na ovim prostorima? Zapravo, neočekivano veliki broj ispitanika (polovina njih) zna približan odgovor. „Sloveni dok su još uvek bili pagani, slavili su paganske bogove. Kada je počelo pokrštavanje pagana, da bi se to lakše obavilo, ponudili su alternativu paganskim bogovima – umesto njih, svako domaćinstvo je počelo da slavi određenog sveca (zaštitnika te porodice).“ Ostatak ispitanih ne zna, nije razmišljalo o tome, zaboravilo je ili nam ljupko preporučuje da to pitamo patrijarha. Kada su u pitanju razlozi zbog kojih vole slave, ističu se druženje i okupljanje rodbine koja se uglavnom retko viđa (za koju se nekad i ne zna) paralelno sa obiljem hrane koja je mnogima asocijacija na ove praznike. Treba li zameriti onima što ispred svih običaja, religije, tradicije, porodične atmosfere i drugih „duhovnih“ stvari stavljaju besplatno „iće i piće“? Očigledno, mnogi zameraju. Kao nešto što im smeta u vezi sa slavama navode upravo to što se vera ne poštuje, što slave gube tradicionalni duh, zameraju gužve, skupe poklone koji služe za čudna dokazivanja, zameraju političke teme, hvalospeve, popove sa tarifama i pijane goste. Zameraju puno, oštro, dostojanstveno (i sa razlogom), ali na slave ipak redovno odlazi 92,5% njih, iako 18,1% ne voli da ide na iste.

„Mnogi ljudi nisu religozni, ali verno slave”
Zanimljivo je da se 74,9% anketiranih izjašnjava da su pravoslavne vere, a da slave proslavlja 83,7%, dakle 24 osobe „van pravoslavlja“. Za pripremu slave 9,8% potroši do 5.000 RSD, 28,7% od 5.0000 do 10.000 RSD, dok 61,5% ispitanih potroši preko 10.000 RSD. Hranu za ovaj dan 80,6% priprema u svojoj režiji, dok samo 1% isključivo sve kupuje. Postoji trend zamene slavskih kolača tortama koje su jednostavnije (6,4%), jeftinije (1,3%) i za 8% ljudi ukusnije. Istovremeno i torte i kolači su zastupljeni na 45,2% trpeza ispitanika koji slave, što ostavlja 39,1% njih koji tradicionalno svoje goste zaslade isključivo kolačima. Može se zaključiti da se puno vremena, sredstava i truda utroši na ovaj jedan, dva ili tri dana i to iz raznoraznih razloga. Neko slavi da bi zbližio porodicu koja bar na taj jedan dan uspeva da bude na okupu, neko slavi iz religijskih motiva uz poštovanje sveca i vere, neko slavi da bi napravio najveći skup ljudi, spremio najviše hrane i zasitio usta zajedljivima, a neko ne zna ni zašto slavi, već slavi jer je tako naučeno. Kao bunt prema crkvenom kapitalizmu, isticanju cenovnika, neprikladnom ponašanju nekih sveštenih lica ili iz drugih ličnih razloga, određeni deo ljudi (45,2%) prilikom obreda na dan slave slavski kolač seče isključivo sam u okviru svoje porodice u porodičnoj kući i bez prisustva sveštenika. Četvrtina (25,1%) ispitanih ipak kolač odnosi u crkvu, 21% ovo obavlja i u crkvi i u svom domu, dok se 8,6% nekad opredeljuje za jednu, nekad za drugu alternativu.

Slava na čekanju
Ne treba da nas začudi nova moda koja se za sada sa skromnih 3,5% ispitanih uvlači u slavske „običaje“. Reč je o slavljenju mrsne slave čak i kada ona „padne“ na dan posta. Šta se zapravo krije iza ovoga? Ljudi mahom ne vole post, pa se koriste kreativnim načinima za izbegavanje istog. Verujem da su mnogi od nas čuli da je neko slavio slavu tek drugi dan ili jednostavno ignorisao dan posta kako bi ipak obrtao prase na ražnju, jer vera je lako prilagodljiva kad su gosti siti, a domaćini zadovoljni. Šta je ovde, dakle, zarad slavljenja imena sveca, predaka i religije, a šta zarad trbuha i loja, teško je razgraničiti. Za kraj ostavljam zanimljive poglede na važnost slava: „Naravno da su bitne. Nije to neko tek onako izmislio. Nešto verovatno veliko stoji iza toga. I nije baš na nama da kopkamo po tome.” „Prvenstveno zbog nekog duševnog mira i odavanja počasti svecu. Naravno, druženje i ukazivanje poštovanja osobi koja slavi slavu. Ali ne znači da neko nije vernik ako ne slavi slavu, odnosno da je vernik ako je slavi.”

AUTORKA: Sara Jovanović

Ocenite tekst: