Slovenski ekonomski tigar

Koliko znamo o Belorusiji? Da li ste znali da je mobilna aplikacija „Viber“ beloruski izum? Ova zemlja, sa devet i po miliona stanovnika i samo jednim procentom nezaposlenih, umnogome je slična, ali i bolja od nas.


Iako se u zapadnim udžbenicima sve bivše sovjetske republike jednako deklarišu kao ekonomije u tranziciji, suštinski one se znatno razlikuju, bila to veličina teritorije, bogatstvo prirodnim resursima, otvorenost tržišta ili priroda političko-ekonomskih odnosa sa Ruskom Federacijom i Evropskom unijom. Belorusija je nezavisna država od 1991. godine i još uvek pokušava da pronađe svoje mesto među interesnim sferama između Istoka i Zapada.

Visoka cena nezavisnosti
Istorija Belorusije pokazuje da težnja ka nezavisnosti datira barem od Oktobarske revolucije 1917. godine. Kao kopnena država, izuzetno bogata šumama, bila je plen mnogih osvajača, posebno Poljske koja je umalo anektirala polovinu njene teritorije do kraja Prvog svetskog rata.

Na kraju Drugog svetskog rata, slično Jugoslaviji, Belorusija je bila devastirana i sa teškim gubitkom trećine radno sposobnog stanovništva. Uprkos tome, aktivno učestvuje u međunarodnoj politici i postaje jedna od država osnivača OUN zajedno sa Ruskom Federacijom i Ukrajinom.

Usled velikih međurepubličkih tenzij, teškog socioekonomskog stanja u čitavom Sovjetskom Savezu, Belorusija proglašava nezavisnost avgusta 1991. godine čime se faktički okončava disolucija SSSR-a i počinje život novonastalih država u političkom entitetu poznatom kao Zajednica nezavisnih država (ZND). Paralelno sa ovim procesom počinje i politička karijera Aleksandra Lukašenka, koji se pre pobede na prvim predsedničkim izborima 1994. zalagao za ostanak Belorusije u sastavu Rusije. Pre funkcije predsednika, Lukašenko je stekao ugled nemilosrdnog borca protiv korupcije kao predsedavajući parlamentarnim antikorupcijskim telom, posebno u slučajevima zloupotrebe državnih fondova od strane funkcionera.

Put u tranziciju
Uprkos novom ustavu iz 1994, koji predstavlja mešavinu mnogobrojnih kompromisa između zapadnih pravnih rešenja i sovjetskih pravnih teoretičara, duboka sistemska kriza je i dalje bila očigledna. Kozmetičke političke promene imale su malog uticaja na oporavak, a prva administracija nakon 1991. otpočela je stihijski proces privatizacije državnih preduzeća. Ove ekonomske okolnosti posebno karakteriše i zatvorenost komandne ekonomije Belorusije koja se uvek nalazila pod direktnim uticajem Rusije, za razliku od nešto otvorenijih i nezavisnijih privreda Istočne Evrope – Češke, Slovačke ili Mađarske. Nepripremljenost institucija i društva na tržišne uslove, nagli skok u ceni sirovina i slaba konkurentnost učesnika na tržištu, ukazivali su da je Belorusija tek na početku tranzicionog procesa. U svakom slučaju, krah SSSR-a, kao i ekonomska i finansijska kriza tokom 1998. veoma su uticali na privrede novonastalih država. U Belorusiji se nastavio rast cena proizvoda široke potrošnje (skoro 300%) praćen devalvacijom beloruske rublje, naglim padom u trgovinskoj razmeni sa Rusijom i državama ZND uz probleme platnog bilansa.

Rast na vidiku
S obzirom na to da je Belorusija bila jedna od najizolovanijih komandnih ekonomija, njen tranzicioni proces je bio dugotrajan. Državne institucije su izabrale tzv. gradualistički metod tranzicije, kojim se krenulo od razmatranja alternativnih ekonomskih politika. To znači da je Lukašenko od 1994. radio suprotno od onoga što su mu nalagali tranzicioni mentori sa Zapada – započeo je deprivatizaciju industrije, energetike, banaka, poljoprivrednih kombinata itd. Taj izbor se pokazao uspešnim.

Ako je verovati zvaničnoj beloruskoj statistici, realne plate u ovoj deceniji porasle su za 60% a penzije 38%.

Belorusija u narednom periodu sve do 2008. godine beleži postepen, ali dinamičan privredni rast po prosečnoj stopi od 7.4%, obnavlja drvnu industriju i izvoz poljoprivredne mehanizacije, goveđeg mesa, hemijskih proizvoda, tekstila kao i građevinskih mašina, pretežno u Rusku Federaciju (46%), države EU (23.6%), Ukrajinu (12%) i Brazil (1.9%).

Uspešno sprovedena reforma pravnog sistema u smislu kreiranja tržišnih uslova, kao i postepene privatizacije, imaju pozitivne efekte na beloruski BDP koji se danas procenjuje na oko 60 milijardi dolara, od čega 40% potiče iz industrijskog sektora, a 51% iz uslužnih delatnosti. Izuzetno značajno za ekonomiju Belorusije je i članstvo u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, zvanično formiranoj 2014. godine između Belorusije, Kazahstana i Rusije. Teritorije država članica Unije sada predstavljaju jedinstveno ekonomsko tržište, čije članice ostavaruju veliki profit od trgovinske razmene. Cilj njenog osnivanja je slobodan protok robe, usluga, kapitala i zaposlenih, a Belorusija je uspela da pronadje nova izvozna tržišta. Preko 41% beloruskog izvoza ide na teritoriju Evroazijske unije, a 30% u Evropsku uniju.

Posttranzicioni put
Na izlasku iz tranzicionog procesa, Belorusija je država koju većina zapadnih autora označava kao ekonomski zatvorenu i u velikoj meri podređenu Rusiji koja je snabdeva naftom i prirodnim gasom. Lukašenkova administracija godinama je vešto održavala ravnotežu između Rusije i Evrope i takvim stavom obezbedila do četiri milijarde dolara godišnjih ruskih subvencija. Belorusija je u energetskim sporazumima sa Rusijom stekla i mogućnost reeksporta ruske nafte i njenu prodaju državama Zapadne Evrope po većoj ceni od nabavne, od čega ima veliku zaradu. Međutim, 2007. godine dolazi do ozbiljnog spora oko isporuke gasa: ruski Gasprom zahteva od državnih organa povećanje izvozne cene gasa Belorusiji i ubrzo dolazi do obustave isporuke. Uprkos očiglednoj dominaciji Rusije u energetskim odnosima ove dve zemlje, Belorusija uvodi kontramere i postavlja carine na naftu koja naftovodom preko Belorusije idu ka zapadnim državama. Iako je kupovna cena gasa za Belorusiju bila daleko ispod tržišne i iznosila 46 dolara na 1000m3, a za Nemačku 290 dolara na 1000m3, spor je okončan dogovorom o kupovnoj ceni od 100 dolara na 1000m3 (Gasprom je zahtevao cenu od 200 dolara) i privatizaciji beloruske nacionalne gasne kompanije Beltrangas za dve i po milijarde dolara.

Većina zapadnih država danas smatra da su zvanični ekonomski podaci poput rasta BDP-a od 3% u 2018, zatim stope nezaposlenosti od 1% i inflacionih kretanja netačni i subjektivni, dok je sudski sistem i dalje podložan političkim uticajima i ne može se posmatrati kao nezavisan.

Belorusija pripada grupi zemalja sa veoma visokim indeksom ljudskog razvoja (0.808), dok naša zemlja beleži indeks 0,787 i pripada grupi zemalja sa visokim indeksom. Gledano po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika, na gotovo smo istom nivou (oko 6.300 dolara), osim u međunarodnim dolarima gde Belorusija odskače.

Politički odnosi sa SAD su korektni, mada puni tenzija, posebno nakon donošenja zakona (Belarus Democracy Act) u američkom Senatu o finansiranju antI-režimskih beloruskih nevladinih organizacija i zabrani kreditiranja beloruske političke vlasti.

U skladu sa nezvaničnim stavom o Belorusiji kao poslednjoj dikataturi u Evropi, Evropska unija je zabranila predsedniku Lukašenku posete pojedinim članicama, dok je Evropski savet ipak najavio smanjenje obima postojećih sankcija protiv Belorusije.

Iako je prošla težak i trnovit tranzicioni put, Belorusija se sigurno kreće ka održivom privrednom rastu zahvaljujući sopstvenom modelu razvoja.

Valja reći da je Belorusija, uprkos i dalje aktuelnim sankcijama EU i SAD, uspela da očuva celokupan industrijski sektor tokom kriznih 90-ih godina, za razliku od nas čija je proizvodnja devastirana. Prošle godine, indeksi industrijske proizvodnje pokazuju rast industrije od pet odsto u odnosu na prethodnu, dok su najveći rast ostvarile proizvodnja transportnih vozila i opreme (14%), mašina (13%), farmaceutski proizvodi i medicinska oprema, đubriva itd. Preko 60% vrednosti beloruskog izvoza, vrednog 42 milijarde dolara, otpada na industrijsku proizvodnju.

Belorusija je možda u svetu najpoznatija po proizvodnji traktora, koji se izvoze pod znakom MTZ ili Belarus. Fabrika traktora Minsk (Минский тракторный завод) koja zapošljava 17 hiljada radnika, drži preko 10% svetskog tržišta traktora, a proizvela je preko polovine svih traktora u Zajednici nezavisnih država.

Ova zemlja danas beleži blagi trgovinski suficit od oko 700 miliona dolara. Prema zvaničnoj beloruskoj statistici, Belorusija ostvaruje suficit u robnoj razmeni sa EU od preko tri milijarde dolara, dok na sajtu Evropske komisije piše da zapravo EU beleži suficit od preko dve milijarde dolara.

AUTOR: Milan Smikić

Ocenite tekst: