Šta nedostaje: podsticaji ili reakcije?

Jednostavnost je konačna sofisticiranost. Leonardo da Vinči

 

 

Da bismo upoznali rad nekog složenog mehanizma, rastavljamo ga na njegove proste delove i njih izučavamo. Tako kompleksna pitanja često imaju jednostavne odgovore. Ako bi se pak zapetljali u modelu, vratili bismo se na pretpostavke. Na početak puta. Na osnovnu ideju. Na uzrok. Ovog puta na princip. Kada odemo daleko od početne tačke, zaboravimo na nju. Kako u nauci, tako i u životu. Zato ćemo se još jednom setiti da ljudi reaguju na podsticaje.

Nezavidno stanje srpske privrede javno je poznato, verovatno je realno još gore. O oporavku i razvoju se stalno priča. I samo priča. Postavlja se pitanje, gde se tu, među tolikom sivom ekonomijom, gubitašima javnog sektora, deficitima i javnim dugom, nelikvidnošću, merama štednje, nalaze pojedinci i imaju li uticaja na taj razvoj. Jesu li rast i razvoj jedne privrede u korelaciji sa rastom i razvojem pojedinca? Naime, još nismo uložili ili pak rasprodali „bogatstvo“ koje nam je socijalizam ostavio u amanet. Ostala je ta psihologija ušuškanosti i sigurnosti. Što ja ne uradim, uradiće neko drugi. Ipak neće. Otpuštanje iz preduzeća, koja su nekada bila uspešna, a sada pod stečajem, proizvelo je mnoštvo dezorijentisanih radnika
koji nisu znali gde se traži novi posao. Nisu ga ni tražili, uglavnom su se bunili. Vremenom su se ljudi prilagođavali i sada ima više inicijative, pokretanja malih biznisa, sklonosti riziku. A rizično je i te kako. Toliko da mnogi nestaju u prvoj godini. Kažu da porezi od 10% nisu visoki. Zato doprinosi za radnike jesu. Zato jeste i siva ekonomija. I nezaposlenost. Nije baš da su ljudi motivisani ovim prilikama. Sa druge strane, ima puno programa podrške koju mnogi ne koriste. Pored finansijske, bitna je i savetodavna podrška, zatim umrežavanje, preporuke, edukacije koje očito većini nisu potrebne. Postoje i različiti izbori i nagrade za najbolje preduzetnike. Znači ima podsticaja za pokretanje posla. Donekle. Ali se podstiču i javna preduzeća subvencijama. I rastu potraživanja koja se od njih ne mogu naplatiti. I smanjuje se njihova efikasnost pa se usporava ceo sistem. Ako se može usporiti nešto što se ne kreće. Da li je poljoprivreda naša razvojna šansa? Možda i jeste, ali nije jedina. O velikom potencijalu IT sektora i mogućnostima zapošljavanja u ovoj grani se priča nedovoljno, promocija ostaje u domenu stručnog kruga ljudi. Razvoj traži nove ideje, inovacije, multidisciplinarne pristupe, nove tehnologije i načine. Istraživačko-razvojne aktivnosti i velike kompanije su možda naš san, ali naše mogućnosti su ono što je Šumpeter zvao „kreativnim destrukcijama“. Međutim, preduzetništvo zahteva još jedan psihološki aspekt – poverenje. Poverenje dovodi do saradnje, do širenja i razmene ideja i informacija, do novina i pomenutih inovacija. Očigledno da psihološki faktori i emocije imaju uticaj i na ekonomiju. Zdravi i stabilni ljudi emituju zdravo i stabilno okruženje. Ovih dana se u medijima pisalo o Stjuartu Dajmondu, dobitniku Pulicerove nagrade, i njegovoj knjizi „Dobiti više“ koja govori o novim modelima pregovaranja koji dovode do viših prihoda. Interesantna informacija je da troškovi nepoverenja među ljudima u Srbiji iznose 2.1 milijardu dolara. Osim što je emocionalna inteligencija važna za kvalitet života i odnose sa ljudima, očigledno je da bismo njenim razvojem mnogo uštedeli, ako je verovati gospodinu Dajmondu. Treba imati u vidu da sada odrastaju one generacije koje su se rađale u doba rapidnog razvoja čovečanstva, što se odnosi na poslednjih dvadesetak godina i da one poznaju i razumeju okolnosti savremenog sveta i mogu ih kontrolisati. Generacije koje su doživele radikalne promene osećale su odbojnost i averziju i nisu iskoristili šanse, bar kada je o većini reč. Pojavljuje se i problem nedovoljne kreativnosti u načinu razmišljanja, ili nedostatak onoga što se u psihologiji naziva divergentnim razmišljanjem, a to je da ljudi misle da se nema šta novo izmisliti. Da su mogućnosti iskorišćene i time umanjuju lični podsticaj i motivaciju. Ubijanjem predrasuda i uverenja smo napredovali. Uništavanjem starih vrednosti da bismo stvorili nove. Materijalne ili neke druge.

Postavljajući pitanje šta nedostaje, dolazi se do odgovora da ima i podsticaja i reakcija. Da se nešto dešava. Ali oni kao da su u onom strogom, formalnom odnosu gde ćete biti izuzetno ljubazni i nikad nećete preći granicu. Upravo to je potrebno, da neko čvrsto zakorači, da obriše granice. I sa jedne i sa druge strane nedostaju akcije!

Ocenite tekst: