Šta to ima u ljudima tužno

21 vek, Anno Domini, u skladu sa Gregorijanskim kalendarom. 21 vek, doba globalizacije, razvoja svetske ekonomije, međunarodne trgovine, razmene kapitala, ideja, ljudi. 21 vek, doba nikad veće stope nasilja. Nasilje prema ženama, deci, životinjama, pojedinačno ili kolektivno, ali šta je sa nasiljem koje činimo sami prema sebi? I pritom ne mislim na samopovređivanje, samoubistvo ili suicidne misli. Dobrodošli u eru sajber manijaka! Pa ipak sve treba biti novo, čak i na ovom polju, zar ne?

U savremenim uslovima upravljanje podacima ekvivalentno je upravljanju ljudima. Pojedinac se određuje skupovima podataka. Sve što jednom ukucate, zauvek ostaje zabeleženo, tamo negde i pod kontrolom tamo nekog. Dakle, umesto da težite kontroli u odnosu prema svojoj okolini – bolje se pozabavite sopstvenom. Teško da se mi kao pojedinci možemo boriti protiv odavno razrađenog i ukorenjenog sistema ili interneta kao navike, ali ono što možemo je da vodimo računa o tome šta šaljemo i koje internet stranice posećujemo. Gotovo uvek morate imati u glavi da internet privatnost ne postoji. Čak i kada danas pošaljete na vajberu nekome sliku hrane koju ste jeli, ta slika može biti u sekundi dostupna milionima. Stvarno se možete „uvaliti“ u raznorazne neprijatne situacije, shodno tome, šaljite samo one sadržaje za koje vas ne bi bilo sramota da su na raspolaganju svim vašim kontaktima a ne samo jednoj osobi kojoj šaljete, u najmanju ruku.

Sakupljanje i deljenje informacije je toliko lako da se pitanje da li je to moralno, ni ne dovodi u pitanje. Najveći problem, šta više, nisu ni informacije koje vi projektujete već one koje drugi mogu da naprave o vama. U svakom trenutku pored vas je osoba koja drži u ruci mobilni telefon i njime može da zabeleži ono što vi radite. I to je super za uspomene i fotkanje u onom momentu kada vi znate za to, ali šta ćemo sa onim trenucima kada vi za to ne znate? Nimalo prijatno složićete se. Recimo ujutru na internetu osvane fotografija dok ste, na primer, bacali đjubre ispred svoje kuće. Na sudu za to niko ne bi mogao da bude kažnjen jer je izvor sa kojeg je slika okačena – anoniman. I sad vi tu terajte silu sa nevidljivim duhovima oko vas koji prate svaki vaš korak, možda i iz hobija.

Gde je granica između javnog i privatnog? Pa rekla bih da prosečnom čoveku u Srbiji ta granica baš i ne znači mnogo. O da svi žele privatnost, ali ne privatnost radi privatnosti, već privatnost iz straha. Što je još žalosnije – ne straha zbog nekog većeg problema, već straha od diskriminacije po raznim osnovama. Znate onaj čuveni „američki osmeh“ koji nabacimo kada izađemo napolje samo da neko ne primeti da nam danas nije dan. Dokle god se moral bude zasnivao na religiji – privatnosti nigde. Tehnologija ne identifikuje priče rekla kazala već samo činjenice.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom balkanu…

AUTORKA: Kristina Kerekeš

Ocenite tekst: