Stihovi u senci – Konstantin Kavafi

 Još jedan u nizu pesnika, koga slava i uzdizanje u najznačajnije zvezde književnosti stiže kasno, je i egipatsko-grčki pesnik Konstantin Kavafi. Jednostavni stihovi, odbacivanje patetičnih romantičarskih emocija i uvođenje egzistencijalne nostalgije stvorili su “ kavafijevski“ stil koji se prepoznaje po svojoj jedinstvenosti i dan danas.


Konstantinos Petrou Kavafis, poznatiji kao Konstantin Kavafi, rođen je 29. aprila 1863. godine u Aleksandriji, Egiptu, kao deveto dete, najmlađi sin bogatog aleksandrijskog trgovca.  Ovaj egipatsko-grčki pesnik, čiji ga je stil svrstao u najvažnije figure, ne samo u grčkoj, nego i u svetskoj poeziji, napisao je 154 pesme, dok su ostale nedovršene ili u formi skice. Odbijao je da objavi svoja dela u formi knjige preferirajući da ona budu objavljena u magazinima i novinama. Zainteresovanim čitaocima je štampao svoje pesme, a uskom krugu prijatelja ih poklanjao. Njegove najvažnije pesme napisane su posle njegove četrdesete godine i objavljene u formi knjige dve godine nakon njegove smrti.

Tamo daleko…
Prvih sedam godina pesnikovog života provedeni su u okruženju u kom je uobičajeno bilo održavati prijeme i balove, a koje su posećivali uspešni biznismeni različitih nacionalnosti. I otac i majka dolazili su iz bogatih porodica u Konstantinopolju. Biznis njegovog oca, uzgoj pamuka i kože, bio je uspešan. Međutim, da je porodična sreća trajala kratko, svedoči nevolja koja zatiče porodicu – smrt oca Petrosa 1870. godine. Iako je porodica uživala ugled, a starija braća pripadala kulturnom miljeu više klase, bogatstvo se ubrzo smanjilo. 1872. godine Kavafijeva majka odvodi svoju porodicu u Liverpul. Kavafi studira i duže vreme boravi u Engleskoj, čak i dobija državljanstvo kog se odriče. Tih sedam godina provedenih u stranoj zemlji bile su važne za oblikovanje njegove poezije; prvi stihovi napisani su na engleskom jeziku. U Engleskoj se i rađa ljubav prema delima Šekspira, Oskara Vajlda i Roberta Brauninga, što mu pomaže da stekne savršeno znanje jezika. Do kraja svog života govorio je grčki sa engleskim akcentom i često je u korespondenciji sa svojom porodicom pisao na engleskom. Ekonomska kriza koja se ubrzo pojavljuje, kao i neiskustvo u preuzimanju porodičnog biznisa, bili su još jedna stavka koja  ovoj porodici nije išla u korist. Posle velike depresije i finansijskih problema, vraćaju se u rodnu Aleksandriju. Nesreća ponovo dolazi u posetu; nemiri Anglo-egipatskog rata  iz 1882. između egipatskih i sudanskih snaga, kao i bombardovanje od strane Britanije odvode porodicu u Konstantinopolj. 1885. godine Kavafi se sa porodicom konačno vraća u Aleksandriju, ovaj put i poslednji, gde je živeo do kraja svog života. Sa majkom je živeo sve do njene smrti 1899. godine, kada je imao 36 godina, a potom sa bratom Paulom. Nikada nije zaboravio da potiče iz bogate porodice. Priča se da je dok je živeo sa majkom podmićivao sluge i braću da mu ostave nenamešten krevet tako da bi izgledalo kao da je celu noć proveo kod kuće. Kavafi nikada nije napustio svoj grad osim nekoliko putovanja u Francusku i Englesku. Većinu svog života živeo je sam. U svom životu identifikuje samo dve ljubavne afere, obe kratke. Više od 30 godina radio je u odeljenju za navodnjavanje pri Ministarstvu javnih radova u Egiptu. Smatra se da je u svom radu zahtevao tačnost i red, iako se pričalo da je na posao dolazio uvek sat vremena kasnije. U to vreme započinje da stvara svoju hronološku listu svih pesama koje je napisao. Veoma rano piše pesme, a jezici kojim se služio bili su engleski, francuski i grčki; mešavina oblika i leksike iz dva idioma grčkog – katarevus i dimotika. Ovo je i jedan od razloga zbog kojih su ga „domaći“ pesnici odbacivali.

Kritičari, sudije…
“Nešto izvanredno se dogodilo” reči su jednog poznatog grčkog pesnika, Jorgosa Seferisa, upućujući ih na Konstantina Kavafija tj. na transformaciju koja se dogodila u njegovoj poeziji. Kavafi je bio pesnik koji je svoja dela objavljivao u novinama i magazinima, a koje je Seferis opisivao kao obične i kritikovao. Za samo nekoliko godina čini se kao da se pesnik transformiše, dolazi period u kom piše svoje najznačajnije pesme. Srećom za sve ljubitelje poezije, Kavafi je ponovo prepisivao i ponovo objavljivao svoje pesme, te se verzije mogu porediti, a razlike uočiti.  Postavlja se pitanje šta se to dogodilo za tih nekoliko godina? Kritičari smatraju da je veliki uticaj na njegovu transformaciju u radu imala smrt koja ga je okruživala. 1818. godine umire mu brat kao i njegova dva bliska prijatelja, svi veoma mladi. Ubrzo umiru deda i majka. Do 1903. smrt mu je oduzela većinu porodice i nekoliko prijatelja.

Ostao je neprepoznat u Grčkoj sve do njegove smrti. Smatra se da pravo uživanje u njegovim pesmama može doživeti ako se one čitaju na originalnom, grčkom jeziku. Ono što je zanimljivo je da ovaj poeta nikada nije imao formalno obrazovanje, osim kratkog perioda pohađanja škole u Aleksandriji.

Bitna stvar o Kavafiju, a oko koje se mnogi rani kritičari slažu, bila je njegova jedinstvenost. E. M. Forster, jedan od prvih britanskih simpatizera Kavafijevog rada, kog je imao prilike da upozna u Aleksandriji za vreme Prvog svetskog rata, nakon njegovi smrti govori kao o pesniku koji je imao „jedinstven pogled na svet“ i „jedinstvenu notu u stihovima“. Ono što je Seferis, njegov prvi grčki kritičar, smatrao jedinstvenim je to da niko nije ni mogao da predvidi, na osnovu Kavafijevog ranog rada, da će postati najznačajniji pesnik dvadesetog veka. Ono što takođe niko nije mogao da predvidi je da će postati poštovan ne samo u Grčkoj, nego u svakoj zemlji gde je njegov rad preveden. Dokaz njegove jedinstvenosti bio je to što su pesme mogle da „prežive“ svaki prevod tako da svaki čitalac može da oseti emociju u napisanim stihovima.

Svaki moj napor je ovde proklet
U grčku poeziju uvodi mnoge nove elemente – helenizam, vizantijski period. Stilom je zasenio mnoge pesnike XX veka i imao je velikog uticaja na modernu evropsku poeziju. Najznačajniji grčki pesnik XX veka je značajan toliko možda zbog toga što je ostao neprepoznat od velikog broja ljudi, dok su oni koji su uvideli talenat u njemu smatrali da je suvi genije. Kao stilista bio je više nego običan. Jezik kojim se služio bio je jednostavan, direktan, makar on pisao o lepoti, seti, očaju, prošlosti, sadašnjosti…
C.M.Bowra u svom eseju o Kavafiju navodi: „Kavafi nikada nije koristio grčki ili zapadnoevropski model. Njegov način pisanja bio je njegov sopstveni izum i refleksija njegove ličnosti i temperamenta“.

„Ali sada sam se navikao na Aleksandriju“ piše u svojim zabeleškama „i veoma je verovatno da i ako bih bio bogat, da bih ostao ovde. Ali, uprkos svemu, ovo mesto me uznemirava. Ono u čemu je problem je teret koji mali gradovi nose sa sobom – kakav nedostatak slobode.“ Kao homoseksualac sa ograničenim resursima, živeći u društvu koje ne shvata njegove stihove, oseća se saterano u ugao, a svoja razmišljanja opisuje u pesmi „Grad“ u kojoj govori:

 „Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen; i srce mi je – kao leš – pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio

Kavafi sam o sebi razvija teoriju i deli svoje poezije na one koje su objavljene pre 1911. godine i one posle. Do tog datuma odlučio ja da od preko 200 pesama koje je napisao, sačuva samo 24, od kojih je jedna od najpoznatijih „Očekujući varvare“. Ova pesma, kao i mnoge koje je napisao, pisane su pod uticajem ljubavi prema istoriji kao nauci; bio je strastveni poznavalac drevnih civilizacija, pa samim tim veliki broj njegovih pesama opisuje drevnu Grčku i Rimsko carstvo. Opisuje moćnike u staroj Grčkoj koji se spremaju da ustupe zemlju varvarima, sve dok ne otkriju da varvari zapravo ne postoje, zasnivajući pesmu na ironiji, a koristeći jednostavan stil bez ikakvih ukrasa i bez ikakve strukture. Pesma predstavlja unutrašnji dijalog i reflektuje osećaj koji i današnji čovek oseća slušajući „moderne“ političare. Varvari su neprijatelj koji nije identifikovan, svi oni koji ne pričaju naš jezik ili ne dele naše ideale:

Šta ćemo ovde na agori okupljeni?
Treba danas varvari da stignu.
Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju, a ne donose zakone“

Ova pesma inspirisala je mnoge autore kao što je Džon M. Kuci koji je napisao istoimeni roman, a naš pisac Jovan Hristić piše pesmu „Varvari“ kao nastavak pesme tj. odgovor Kavafiju. Varvari su samo varvari, govori pesma i nikakvog drugog rešenja nema.

U pesmi „Itaka“ jednoj od najpoznatijih pesama, kojoj daje finalni oblik 1910. godine, pesnik piše o Homerovoj Odiseji, povratku kući nakon Trojanskog rata. Kavafi kao i Dante obrađuje sličnu temu o Uliksu (Odiseju). Oba pisca pišu o Odiseju koji dolazi kući nakon dugog puta, ali koji uskoro prave planove da putuju opet. Kavafi govori da je povratak u Itaku ono što mu je suđeno i da to uvek mora imati na umu.  Putovanje je važnije od destinacije, a Itaka je proces dostizanja cilja ili oporavak od nečeg izgubljenog; tranzicija u životu. Kavafi nam predstavlja važnost uživanja u našem putu, kakav god da je, ka našoj sopstvenoj „Itaci“ gde god ona bila.

“A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.”

Putnik će kada konačno dođe do Itake biti bogat, ne onim što Itaka ima da mu ponudi na povratku nazad, već onim što je na svom putu stekao.

Novi glas u poeziji
Kavafijeva poezija bila je ignorisana ili ismevana od strane kritičara i čitalaca, što zbog stila, odbijanja idealizma, ali i javnog iskazivanja homoseksualizma u pesmama. Tek nova generacija priznaje njegov rad i kvalitet. Samo dve godine nakon smrti dobija reputaciju „novog glasa“ u grčkoj poeziji. Umro je u sedamdesetoj godini i nikada nije objavio svoj rad, možda jer je smatrao da njegove pesme još nisu spremne da budu objavljene. Smatra se da je pred kraj svog života izjavio da mora da napiše još najmanje 25 pesama kako bi njegova arhiva sadržala dovoljan broj pesama. Osim par eseja nije nikada pisao ništa drugo osim poezije. Seferis navodi da je Kavafi sam pred kraj svog života rekao: “Ja sam istorijski pisac. Nikada ne bih mogao da napišem roman, ali čujem u sebi 125 glasova koji mi govore da bih mogao da pišem istoriju”. Stan u kojem je živeo, danas je muzej koji slavi ovog pesnika.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: