Sve je gore i gore…


Ali, zapravo nije.

Naslov ume da privuče. Tekst ume da slaže. Ljudi su lakoverni. Previše gledamo televiziju, a vi ste spremni da poverujete svemu što pročitate.

Ne prođe ni jedan jedini dan, a da na naslovnim stranama dnevne štampe ne pročitamo neku tragičnu vest. Svakodnevno smo bombardovani informacijama o ubistvima, ratovima, zagađenju, bolestima, uništavanju ekosistema i planete Zemlje… Gledamo na Jutjubu kampanju protiv zagađenja i Ludovika Einaudija kako na santi leda svira kompoziciju „Elegija za Arktik“, upozoravajući nas o tužnoj sudbini i problemu globalnog zagrevanja, dok se u pozadini vide sante leda koje propadaju topeći se. Spasimo svet, svakim danom je sve gore…

Prošle godine, u ovo vreme, 10% svetskog stanovništva živelo je u ekstremnom siromaštvu. Prošle godine u ovo vreme odigravalo se 12 ratova. Zabeleženo je postojanje 60 autokratija u zemljama širom sveta. Situacija ne može biti gora, zar ne?

I Bog reče, neka bude statistike!
U XVII veku ne više od 15% naših predaka je moglo da čita i piše. Danas, skoro 90% svetske populacije do svoje 25 godine ume da čita i piše. Uzmimo primer pojedinačnih zemalja. 1997. godine 42% populacije Indije i Kine živelo je u ekstremnom siromaštvu. Do 2017. godine Indija je spala na 12% što znači da 270 miliona ljudi manje živi u siromaštvu. U Kini je ova brojka opala na 0.7%. U Latinskoj Americi 35 miliona ljudi manje živi sa ovakvim problemom. Svakog dana oko 130.000 ljudi manje živi u ekstremnom siromaštvu.

Prosečan stanovnik Evrope ima 1/35 manje šanse da bude ubijen u odnosu na njegove pretke koji su živeli pre samo dva veka. Za samo jedan vek razlike imamo 96% manje šanse da poginemo u saobraćajnoj nesreći, 99% manje šanse da poginemo u avionskoj nesreći i 95% manje šanse da poginemo na poslu.

Hans Rosling, istražujući u svojoj knjizi „Factfulness“ različita pitanja u vezi sa ljudskim napretkom, objašnjava da svet zapravo nije onakav kako ga mi zamišljamo. Na samom početku svog istraživanja, Hans postavlja 13 jednostavnih pitanja o siromaštvu, rođenjima, smrti, populaciji, polnoj i rodnoj ravnopravnosti, izazivajući nas da damo naše skromno mišljenje. Neka od tih pitanja su: gde najviše svetske populacije živi (u zemljama sa malim, srednjim ili visokim dohotkom) ili koliki procenat ljudi ima mogućnost korišćenja električne energije (20, 50 ili 80). Ne čudi veliki broj pesimističnih odgovora, znanje o svetu nije pitanje inteligencije; anketa je rađena na ljudima različitih zanimanja i stepena obrazovanja i svi daju pogrešne odgovore. Pretpostavka je da bi većina nas dala takve odgovore. Istina je drugačija. Primera radi, u poslednjih 20 godina proporcija populacije koja živi u ekstremnom siromaštvu smanjila se skoro za pola. Samo 7% ljudi koji su učestvovali u anketi odlučilo se na ovaj odgovor. Svet je zapravo u boljem stanju nego što mislimo.

Sreća u nesreći ili brutalna statistika?
Naučeni smo da mali progres nije progres i da ne bi trebalo da ga svrstavamo pod „nešto dobro“. Hans u knjizi navodi savršen primer. U Maleziji na 1000 dece umre 14. Tužno, ali 986 druge dece preživi! Moralni kompas ne da nam da, ako je makar i jedna osoba gladna, žedna ili bez krova na glavom, a drugih milion bez ovakvih problema, da na to  ne gledamo kao na nešto dobro. Ali, situacija se zaista poboljšava. Saudijska Arabija je odličan primer sa brojkom smrtnosti dece iz 1960. godine od 252 (na hiljadu) i današnjom brojkom od 35. Švedskoj je za taj progres bilo potrebno 77 godina. Ne postoji ni jedna zemlja u kojoj se smrtnost dece povećala.

Na postavljeno pitanje koliko devojaka u zemljama sa niskim dohotkom završi osnovnu školu, od ponuđenih 20, 40 i 60 odsto, samo 7% ispitanika je dalo tačan odgovor – 60%. Većina je procenila najgore i dala odgovor – 20%. Postoji samo nekoliko mesta gde je ovaj odgovor istinit, ali to čini 2% svetske populacije. Koliki procenat svetske populacije živi u zemljama sa niskim dohotkom? Većina je odgovorila 50%. Tačan odgovor je 9%. Na pitanja vezana za životni vek, vakcinaciju, kvalitet vode, dobijeni su slični odgovori.

Problem sa problemom
Jedan od najvećih problema modernog čoveka je podela na „mi“ i „oni“. „Onima“ nije gore nego „nama“. Podela na „nizak“ i „visok“ je preširoka. Gde je sredina? Većina ne živi u zemljama sa niskim niti u zemljama sa visokim dohotkom već negde u sredini. Ovo je kategorija koja ne postoji ali je najrealnija jer upravo 75% populacije živi „tu negde“. Ova podela je omiljena među „novinarskom vrstom“.

Zašto se progres ne primećuje? Upoređujemo ekstreme. Upoređujemo svet nekada i sada. Upoređujemo i mešamo babe i žabe. Ne dobijamo mnogo ako poredimo podatke iz Norveške i Mozambika. Malo je verovatno da će svet ikada biti savršen, ali problemi su tu da se rešavaju i, sudeći po realnim podacima, rešavaju se. Zašto postoji ovoliko ignorisanje činjenica? Odgovor nalazimo u krivcima poput zastarelog znanja, uticaja medija, pa čak i stvaranja veće svesti o problemima o kojima se ranije nije govorilo, kreiranje aktivističkih grupa, bolje i uređenije pravosuđe. Istina je sasvim drugačija – žene se školuju, ljudi dobijaju vakcine, svet ne ide strmoglavo nadole. Mnogi izazovi su pred nama, ali moramo priznati da je veliki progres napravljen.

AUTORKA: Mila Milošević

Ocenite tekst: