Svet, negativna eksternalija

Kako bi svet funkcionisao da ne postoji materijalna vrednost stvari? Možda je dečiji pogled na svet najbolji način da to zamislimo. Dok smo deca ne znamo ništa ni o novcu ni o etičkim normama, ali verujemo bezrezervno, pomažemo nesebično i volimo najiskrenije.
Postoje dva glavna pravca koja bi trebalo da razmotrimo ukoliko želimo da se detaljnije pozabavimo etikom. Kao što već znamo, ne postoji škola mišljenja koja je pogrešna. Isto tako, ne postoji ni ona čija su stanovišta uvek uspešno primenjiva. One samo problem razmatraju iz različitih uglova. Podseća na večitu dilemu: ko je u pravu, monetaristi ili kejnzijanci? Ako sklonimo po strani lične simpatije, to zavisi isključivo od trenutne situacije. Ali, vratimo se sada na etiku, gde imamo dva „sukobljena“ pravca. S jedne strane imamo deontološki pristup (mikro), koji tvrdi da treba da živimo tako da maksima našeg ponašanja postane opšti zakon, dok sa druge strane utilitarizam (makro) ističe, ekonomistima dobro poznato, ukupno blagostanje, odnosno ukupnu korisnost. Ko je u pravu, mikroekonomisti ili makroekonomisti? Svi smo svesni da ovo pitanje nema smisla. Nameće se kao problem nešto potpuno drugo. U ekonomiji, kao što znamo, korisnost možemo da interpretiramo kao potrošnju, odnosno zadovoljstvo koje nam pruža potrošnja nekog dobra. Ili, kako bismo egzaktnoj ekonomiji približili imaginaran pojam korisnosti, jednostavno kažemo: novac! Ali, šta se dešava kada takvu „monetarnu korisnost“ ubacimo u bunar etičkih normi? Može li se tako velika količina čiste vode zatrovati samo jednom kapi otrova?

 
Cilj opravdava sredstvo

 
Da li je ova kratka rečenica u stvari formula za uspeh? Je li to jedino načelo kojim se moramo voditi kako bi nam nos bio iznad vode? Da li je to prvo što vam padne na pamet kada neko pomene Makijavelija? Ako je tako, onda ne znate ništa o njemu. Naime, Makijaveli, italijanski politički filozof, nikada tu rečenicu nije napisao.

 

Živimo u vremenu kada je čast postala arhaična reč, a moralnost predmet ruganja

 

Ono što je najbliže tome je rečenica u kojoj objašnjava da cilj određuje sredstvo. Možda zvuči slično, ali ta sitnica u potpunosti menja suštinu, jer Makijaveli je tvrdio da vladar, kako bi bio uspešan, mora prekršiti svakimoralni zakon koji mu stane na put. Takođe, smatrao je da ukoliko vladar opravda neko svoje delo, to ne znači da ga je učinio etički ispravnim. Stoga, jedan od najvažnijih zaključaka koje je Makijaveli izvukao govori o tome da (uspešna) politika uopšte ne podleže etičkim principima. Postoji li iko kome to danas zvuči nelogično?

 
Moralna etika

 
Makijaveli je u svojim delima jasno distancirao pozitivno od normativnog (ponovo ekonomistima bliski pojmovi). Napravio je razliku između realnog stanja stvari (kako jeste) i onoga što se smatra etički idealnim (kako bi trebalo da bude). Time je ostavio prostor da se njegov surov zaključak, prema kom je, iz perspektive vladara, ispravno činiti samo ono što uvećava moć i vlast, ne shvati kao etičko opravdavanje takvog delovanja. A onda je, kroz vekove koji slede, Makijavelijevo učenje zloupotrebljeno kao alibi za beskropulozno bogaćenje na račun drugih. I otuda je stanje danas takvo kakvo je. Kome je danas stalo do toga da njegovo ponašanje posluži kao uzor nekome ili možda (ne daj Bože) postane univerzalno oličenje čestitosti i moralnosti? Živimo u vremenu kada je čast postala arhaična reč, a moralnost predmet ruganja. Živimo u vremenu u kojem su humanitarne akcije predmet divljenja, umesto da budu deo svakodnevice; vremenu u kojem je moderno imati novčanik deblji od svih, za života, pročitanih lektira. Čovek koji vrati vlasniku, taj ili neki drugi, izgubljeni novčanik je budala, a onaj ko živi na tuđ račun snalažljiv i uspešan. Živimo u vremenu u kome je jedina vrlina imati novac. A vrlina, po jednoj od njenih definicija, predstavlja sposobnost umnog delovanja u skladu sa najvišim ljudskim i božanskim normama. A mi smo te norme, kao imaginaran pojam, da sebi pojednostavimo svet, pretvorili u novac! I ko danas, uopšte, dok nešto čini, vodi računa o drugima? Svet je postao jedna velika negativna eksternalija. Ovo je vreme u kojem su komšije najveći neprijatelji, prijatelji konkurencija, a plitkoumni bogataši najbliži rod. Vreme u kojem cilj opravdava sredstvo. Vreme u kojem svi trče za zlatnim runom i ne primećuju da im sve manje vremena ostaje da budu srećni i učine druge srećnima. Vreme u kojem tuđe sudbine služe kao stepenice koje vode na vrh zlatne planine. A ni na jednom vrhu nikada nije pronađeno ništa sem pogleda koji se pruža u ambis. Ostaje nam samo da se nadamo da će i ovaj mrak, kao i svaki pre njega, ugledati svetlost neke nove renesanse.

Ocenite tekst: